Драчке старине

Након ратних операција у Првом балканском рату, новембра 1912, Краљевина Србија је прогласила оснивање Краљевско српског округа драчког, на подручју северне и средње Албаније, који је функционисао шест месеци. За то време званичници драчке општине обавестили су управу Народног музеја у Београду да је одлучено да се у Београд пошаље известан број старина из старог драчког града које је српска војска ископала под надзором мистериозног Одбора за старине у Драчу.

Овај „поклон" отвара мноштво интересантних питања, а једно од њих је убицирање локалитета који је, под надзором Одбора, војска ископавала.

На два драчка мермерна рељефа, која су остала до данас сачувана у збиркама Народног музеја, приказани су гладијатори. Интересантан је податак да су још почетком 16. века путописци описивали римски амфитеатар у Драчу, а који је од тада остао готово непримећен! Британски археолог Артур Еванс је узалудно покушавао да га лоцира 1877, као и аустроугарски археолози Камило Прашникер и Арнолд Шобер ратне 1916. године. Тек 1966, албански археолог Вангел Точи долази до великог открића и покреће систематска археолошка истраживања амфитеатра.

Било би смело претпоставити да су српски Одбор за старине и војно археолошко ископавање били у вези са потенцијалним открићем амфитеатра у Драчу.

Увидом у музејски архивски документ „Списак старина драчких" и према годишњем музејском извештају Српској краљевској академији за 1913. годину, може се констатовати да је пошиљку чинило 27 предмета спакованих у 23 сандука.
Иако је одсуство првобитног детаљног описа, цртежа и фотографија представљало велики проблем током идентификације ових споменика, у античким збиркама Народног музеја у Београду утврђено је и до данас сачувано, после многих недаћа, девет Драчких старина.

На крају, учешће српске војске у археолошким истраживањима Драча било је препуштено забораву, а помало и легенди. Можда је то данас најопаснија комбинација. Као могући разлог за ниподаштавање ове историјске епизоде може се навести то што је овај случај виђен као сувише компликован и неподесан за уклапање у једну искључиво патриотску причу - како се борба Краљевине Србије у Првом балканском рату и данас доживљава.

*Јован Д. Митровић је археолог, кустос Народног музеја у Београду. 

број коментара 1 пошаљи коментар
(недеља, 15. апр 2018, 21:13)
anonymous [нерегистровани]

зар патриотски?

А зашто се не би археолошка ископавања 1912 уклапала у "искључиво патриотску причу" када је војска Краљевине Србије у питању? Целу данашњу Албанију су у средњем веку насељавали Срби, што чак и скорашњи домаћи пројекат истраживања генома у нашој и околним земљама потврђује јер се са данашњиим Албанцима генетски веома подударамо. Први српски светац, свети кнез Јован Владимир, који је живео двеста година пре Немањића, је сахрањен у околини данашње Тиране. И, значи ли то да српска археологија тамо нема шта да тражи? Пре ће бити да се овакав текст, поготово на РТС-у, не уклапа у искључиво патриотску причу, нити ону потковану знањем историјских чињеница