Јосиф Панчић – природњак, сакупљач, путник, научник

На данашњи дан, 17. априла 1814, рођен је Јосиф Панчић ‒ лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије.

Панчићеви преци су, према предању, пореклом из Херцеговине. Основну школу је завршио у Госпићу а у шесторазредној гимназији у Ријеци, осим солидног знања из свих предмета, стекао је способност да се потпуно служи латинским и немачким језиком а сам је научио француски, енглески, италијански и мало шпанског.

Увек се налазио међу пет најбољих ђака, због чега му је стриц обезбедио средства и уписао га 1830. године у Вишу школу у Загребу (Regia Academia Scientiarum) у којој су постојали правни и филозофски смер и Панчић је изабрао да студира филозофију. Међутим, пошто су природне науке, за које је Панчић имао посебну склоност, биле слабо заступљене, школовање је наставио на Медицинском факултету у Пешти.

Панчић је пратио предавања тада познатог ботаничара Садлера. Студије је окончао докторском дисертацијом из ботанике под насловом „Таhiologia botanica"; посветио ју је стрицу Гргуру. За доктора медицине је промовисан 7. септембра 1843.

Служба

Прва Панчићева служба није била државна. Запослио се у Рускбергу (Банат) као домаћи учитељ и лекар, после чега се вратио у родни крај. Након кратког периода, отишао је у Беч. Тамо је проучавао и одредио до тада прикупљене биљке а истовремено слушао предавања чувеног ботаничара Ендлера. За време боравка у Бечу дошао је у контакт са Вуком Караџићем. 

По Вуковом савету отишао је у Србију и у другој половини маја 1846. године, за владе кнеза Александра Карађорђевића, стигао у Београд.Прво постављење, као лекар Јагодинског округа, добио је у фебруару 1847. године.

Исте године је тражио отпуст из аустроугарског и затражио српско држављанство.

Крајем године добио је премештај у Крагујевац, где је постављен за привременог окружног физикуса.

У току боравка у Јагодини, Панчић је посећивао и Ћуприју, у којој је упознао Људмилу, ћерку барона Кордона.

Испросио ју је и венчали су се у јануару 1849. г. у православној цркви у Ћуприји.

Четири године касније Панчић је постављен за професора природних наука у Лицеју.

У Лицеју, а касније у Великој школи, Панчић је радио до краја живота.

„Радом, личношћу, начином живота деловао је васпитно на многе генерације полазника Лицеја и Велике школе. Својим научним радом стекао је највећа признања и свом народу обезбедио високо место међу другим културним народима. Тиме је Панчић везао заувек свој живот за Србију", каже за Портал РТС-а др Снежана Вукојичић са Биолошког факултета Универзитета у Београду.

Хербарска збирка Јосифа Панчића ‒ „Herbarium Pancicianum"

Хербарска збирка Јосифа Панчића данас представља својеврсно сведочанство промена које су се десиле у последњих 150 година у флори Београда, Србије и Балканског полуострва.

За систематско проучавање биљака, ботаничар-флориста налази највише обавештења и најбољих савета у својој збирци, хербару. Али тежак је и трудан пут којим се долази до добре и поуздане збирке. Да би се сачинио добар хербар треба или да се путује и лично скупља, или да путују „центурије", па и целе збирке од таквог скупљача, или да се збирка попуњује разменом дупликата.

На ове Панчићеве речи подсећа наша саговорница Др Вукојичић: „Те речи сведоче нам на најбољи начин његово схватање хербаријума као важне, неопходне и незаобилазне институције при различитим ботаничким истраживањима. Током свог четрдесетогодишњег радног века он је посветио велику пажњу сакупљању и обогаћивању своје хербарске збирке".

Године 1860. Панчић је своју прву збирку поклонио Великој школи у Београду и она тада постаје државна збирка. Та година се узима као година оснивања првог хербаријума у Србији.

Допуњавање хербарског материјала остаје један од најважнијих задатака Панчића до последњих дана живота. Тек десет година после Панчићеве смрти (1899) његова збирка је пресељена из Велике школе у Ботаничку башту „Јевремовац", где се и данас налази под именом „Herbarium Pancicianum".

Налази се под посебним режимом обраде и чувања. С обзиром на њен укупни историјски значај, сами примерци из ове збирке (15.416 хербарских листова) могу се анализирати само у просторијама „Јевремовца".

„Kао најдрагоценији примерци у збирци издвајају се оригинални хербарски материјали биљака које је Панчић открио и описао као нове за науку (више од 90 типских примерака). У збирци се налазе и врсте које су данас ишчезле, или су ретке и угрожене, а некада, у Панчићево време су биле шире распрострањене (крагујевачки слез, Панчићева грахорица, калдезијева водена боквица, плава јасеновка, водена хајдучица итд.).

Мочварну хајдучку траву (Achillea ptarmica) Панчић је сакупљао на подручју Макиша код Београда, и хербарски примерак постоји у збирци као доказни материјал. Ове биљке више нема у Србији, а на подручју Макиша и околине царују новопридошле, инвазивне врсте (амброзија, багремац, јежасти краставац итд.)", навела је др Вукојичић.

„Бојим се да ће, уколико не почнемо да бринемо о природи, да је чувамо и штитимо, генерације које долазе, многе данашње, аутохтоне биљке Србије и околних региона, видети само у хербарским збиркама", каже на крају наша саговорница са Биолошког факултета.

Панчићев врх, највиши на Копаонику, добио је име по познатом ботаничару и на њему се налази маузолеј где су 1951. године, у пратњи академика, професора Београдског универзитета, студената, планинара и бројних поштовалаца из читаве Србије, пренети његови посмртни остаци.

број коментара 6 пошаљи коментар
(четвртак, 19. апр 2018, 05:36)
М. [нерегистровани]

ЈОСИФ ПАНЧИЋ

Пре свега, овде није изнешен један, него више података. Ништа се од ових података не скрива, али један од њих је нетачан. Он је био српског порекла. Уз то и мала допуна, Панчићи су били православни, па католици, да би Јосиф на крају сам прешао на православље.

Дакле, не само што је дао значајан допринос (српској) науци, пошто је био српски научник, први председник Српске краљевске академије (Српске академије наука и уметности), већ једноставно - био је Србин.


(уторак, 17. апр 2018, 23:43)
anonymous [нерегистровани]

Панчић

нормално је да се венчао у Православној цркви у Ћуприји а не у католичкој џамији. Знао је да су му рођаци били поунијаћени из нужде, као што и г. Кустурица и многи други људи знају шта су доносиле окупације па и дан данас спасавају живе главе налазећи уточиште у матици Србији, а када великани проговоре увек се нађу неки бедници којима смета туђа слобода воље и истина.

(уторак, 17. апр 2018, 16:17)
anonymous [нерегистровани]

O čemu ti pričaš ?

Kakve veze ovo ima sa člankom ?

(уторак, 17. апр 2018, 14:44)
anonymous [нерегистровани]

JOSIP PANČIĆ

Rođen je u Bribiru kod Crikvenice u Hrvatskoj, u katoličkoj obitelji i tako kršten.
Dao je veliki doprinos srpskoj nauci i svaka mu čast, bio je veliki čovjek.
U Crikvenici mu je podignut spomenik.
Ne znam zašto se u Srbiji danas skriva ovaj podatak, to što je bio Hrvat ne znači da je bio manje srpski naučnik.

(уторак, 17. апр 2018, 14:32)
anonymous [нерегистровани]

Nije tako...

Bez ljutnje, ali te 1814. godine nismo imali ni kneževinu, a kamoli kraljevinu

(уторак, 17. апр 2018, 11:55)
anonymous [нерегистровани]

ratna kraljevska pauza..

Te slavne 1814 god. u pauzi izmedju dva srpska ustanka .Imali smo...
Jesmo, jesmo imali -- smo. . Mocnu kraljevinu, koje nema od nemanjica.
Onaj sto je pobjegao , kad su Turci knezovima glave sjekli., pobjeze ranjen u Austriju da izda i proda kralja i otdzbinu. Sramota.