Божји кућни љубимац

У последње време, „боркиње” и борци за права животиња често „развлаче” Ренеа Декарта, оптужујући га за антропоцентризам, односно елитистичко схватање човека. Приписују му, наиме, да је онемогућио једнакост са онима које бисмо могли доживљавати као ближе природи, дивљини, непознатом ‒ женама, робовима, децом, мањинама и… животињама ‒ те да их је (животиње, не њихове заступнике) приказивао као аутомате без свести.

Али, истина је заправо да је филозоф (за разлику од неких својих ученика) био много опрезнији ‒ бавио се првенствено разликама између хомосапијенсa и царства Animalia. Ако је мисао основа људске супериорности (способност која је за Декарта доказ постојања бесмртне душе), невероватно би било да, рецимо „немислећи" сунђери или остриге могу бити кандидати за вечна ловишта. Што проповеда и хришћанство: Божја омиљена креација је човек. Кућни љубимац, такорећи.
Управо је разум (способност размишљања) био предуслов за просветитељство, Француску и остале револуције, просперитет човечанства у сваком смислу. Стога је нужно разобличити и деконструисати тезу да је ова привилегија успоставила хијерархију која је дала легитимитет различитим облицима дискриминације, тлачења и насиља.

Храбро се ослањајући на биолошка, неуролошка и етолошка истраживања, апологете једнакости људских и нељудских бића позивају се на чињеницу да делимо 98% генетичког записа са шимпанзама, а тенденциозно су пренебрегнули ону важнију ‒ да су баш та преостала два процента (или 20% у односу на миша) одлучујућа, јер се односе на мутације генома који утичу на изражавање свих осталих.

Осим тога, геном дефинише структурну организацију и урођену функцију мозга ‒ како ограничења тако и његове потенцијале ‒ а примарно искуство након искушавања и једног и другог (и ограничења и потенцијала) обликује оно што мозак усваја.

По Бургињону и Купернику, „човекова посебност лежи у способности да развија идеју о домену који није његов, већ лежи у симболизацији и апстракцији".

Људски мозак је једини (у животињском свету, засада) који је успео да помири репетитивност и промену. Репетитивност генетичких и епигенетичких упутстава помаже човеку да опстане и напредује, дочим се слободном когнитивном способношћу позиционирао на лидерско место сопствене еволуције, просперитета (са)знања и могућности.

С друге стране, „животиње (у неком свом смислу, и у различитој мери) располажу свешћу, разумом, моралом, културом" (Жан Батист Жонжен Вилмер), те тако, уз хоботнице, делфине и бонобо мајмуне чујемо одреднице ‒ духовитост, способност, вештина.

Али је способност да осећају ‒ па самим тим и мисле, тј. субјективно ментално доживљају ‒ можда једина заиста битна заједничка способност живих бића.

„Свесно биће је појединац који има своју животну причу и преференције, а не само интерес везан за прежитак и норме себе и своје врсте; оно живи свој живот у првом лицу", поентира Корин Пелушон.

Но, да ли би то збиља био аргумент да канадски мултикултуролог Вил Кимлика кликне: „Дошло је време да се људима ускрати привилегија људских права!"? Осим приметне контрадикције исказа, дискутабилна је и разрада: „Ако политички либерализам подразумева комплексну комбинацију универзалних људских права и засебних (ограничених и различитих) права политичке и културне припадности, неопходно је и животињама пружити политичка права у оној мери у којој оне стварају заједнице".

Питамо се... ко ли би највише профитирао од оваквог човековог политичко-правног заступања животиња (обрнуто је тешко замислити, засад).

 

 

број коментара 1 пошаљи коментар
(петак, 09. нов 2018, 16:23)
☺ [нерегистровани]

re: Kućni ljubimac


Ja sam jedino svojoj suprugi kućni ljubimac!