Барокна димензија

Откриће Новог света (амерички континент) крајем 15. века не само што је довело до преокрета у доживљају познатог света него је донело и кључни обрт у трговини, географији, пловидби. Те новине су подстакнуте новом перцепцијом у оквиру човековог унутрашњег микрокосмоса.

Барокни човек је уистину видео себе у „огледалу времена". У уметности позног 16. и током 17. века огледало као често приказиван мотив постало је метафора за краткоћу људског живота. Живот је само илузија као што говоре стихови шпанског књижевника Калдерона де ла Барке. „Шта је живот: привид и сан. Бајка, а највећи благослов је сићушан јер цео живот је сан, а снови су само сни", објашњава проф. др Јелена Тодоровић, историчарка уметности са Факултета ликовних уметности у Београду.

Више него икада раније, у барокном добу је постојала лакоћа с којом су се временске категорије мешале и мењале у процесу обликовања црквене, националне и институционалне историје. То је свет полицентричности, где сваки део барокне културе доноси своје индивидуалне политичке, идеолошке и конфесионалне карактеристике.

Барокни човек је схватио потенцијал описивања и мењања прошлости, прераде историје и њеног укључивања у општу причу о веродостојности и легитимности, о слављењу вере и цркве. Памћење и историја битни су за познавање и разумевање прошлости без обзира на то да ли су лична и колективна историја подложне променама и прерадама. Посебно се то односило на дебате између католика и протестаната, наглашава Јелена Тодоровић.

Уобичајени барокни ванитас призори у делима европских уметника садржали су два главна чиниоца ‒ анегдотски и симболички. Први је повезан са основном функцијом уметничког дела, у приказу мртве природе, жанр сцена или портрета, а други се односио на опште симболе пролазности. Без обзира на то да ли је по среди било занимање за унутрашњи преображај душе или тела или трансформацију света, појам „промене и преображаја" био је подједнако загонетан.

Уметничко дело које на најбољи начин приказује барокну осетљивост према призорима метаморфозе јесте мермерна скулптура „Аполон и Дафне" коју је највећи уметник 17. века Ђан Лоренцо Бернини радио за кардинала Шипиона Боргезеа. Скулптура се данас налази у Галерији Боргезе у Риму. Још од антике уметници су маштали о причи о богу Аполону и нимфи Дафне која је описана у Овидијевим „Метаморфозама". У 17. веку уметници су се бавили овим митом због поруке о несталности и пролазности љубави, пролазности телесности живота и човека, каже проф. др Јелена Тодоровић.

Легенда каже: бежећи од бога Аполона, нимфа Дафне се претвара у ловорово дрво. Управо је тај тренутак оваплотио својим мајсторским клесањем Ђ. Л. Бернини, први уметник који је до краја истражио примену више тачака посматрања скулптуре и тако увео и самог посматрача у откривање божанског преображаја. Кружним кретањем око скулптуре развија се покрет као на „филмској траци".

 

број коментара 0 пошаљи коментар