Мајмун пред Алисиним огледалом

До које мере је апсурд повезан са декаденцијом логике у универзуму писца какав је Франц Кафка, може се наслутити већ из почетне реченице његове „Метаморфозе."

„Када се Грегор Самса пробудио једно јутро из немирних снова, приметио је да се у кревету претворио у огромну бубашвабу". Габо Маркес тврди да је (прочитавши је) готово пао с кревета, бесан што је неком уопште дозвољено да пише такве ствари. А онда се и сам бацио на кратке приче.

Да је Франц био (еуфемистички речено) забављен повлачењем паралела између хомосапијенса и представника животињског царства, нећемо сведочити само у овом маестралном опису човека-инсекта. У аутобиографској повести мајмуна Црвеног Пере под насловом „Извештај једној академији", он одлучује да метаморфозира у човека, не би ли избегао доживотну робију звану зоолошки врт. Извештај у озбиљном, рационалном и научничком стилу заправо не упућује на бекство из поробљености у слободу (како примећују Жил Делез и Феликс Гатари) јер се оно одиграва унутар једног те истог суперорганизма-машине. „Појам излаз употребљавам у његовом најобичнијем и најпотпунијем смислу; намерно не кажем: слобода."

Ово биће се најпре одлучује за трансформацију на основу привидног подражавања човекових поступака и дресуре ‒ пљувања у лице, испијања алкохола, пушења луле, примерице ‒ све до коначног имплементирања у (људски) друштвени поредак. Након едукације, јунак Кафкине приповетке ‒ „просечно образовани Европљанин" ‒ де факто припада свету-машини, но га истовремено од њега дели мајмунска прошлост. Те заправо, овом издресираном декламујућем (н)и човеку (н)и мајмуну остаје само да тужно закључи: „Оно што сам ономад као мајмун осећао данас могу описати само људским речима; значи, погрешно".

И управо то сећање Црвеног Пере на његову мајмунску прошлост дестабилизује приказани свет-машину где обитавају (не)слободни појединци са својим небитним представама о животу. Излаз за мајмуна се испоставља као нови улаз, и то у друштвени поредак у коме он добија статус успешног човека који се (између осталог) ‒ након научних скупова, пријема и седељки ‒ увече враћа својој „упола дресираној шимпанзици".

Занимљиву је ситуацију замислила Милена Ђурђијевић, професорка филологије: сретну се Керолова Алиса (полиметаморфозног искуства) и Кафкин Црвени Пера (с позиције једног, али дефинитивног преображаја), и питају један другог: Ко си ти?

Алиса би, као и Госпођи Гусеници, рекла: „Ја... ја ево не знам како да вам кажем, госпођо, баш сад не знам... Наравно, знам ко сам била кад сам јутрос устала, али бих рекла да сам се од тада неколико пута преобразила."

Пера би, нормално, као из топа одговорио да је он просечно образован Европљанин с мајмунском прошлошћу.

Сав трагизам статичног, окамењеног идентитета Кафкиног јунака лежи у наметнутим моделима понашања, системима вредности и константно пласираном привиду могућности слободног одлучивања; док је Алисин идентитет, иако привремено поремећен и уздрман, управо у тој константној флуктуацији спреман за промену, преокрет, искок из машине. Дакле, за разлику од једном засвагда закуцане (поуздане?) датости Црвеног Пере, Алиса је парадигма неспутаног обиља могућности да (наглавачке изокренуте) категорије потлачености и ризика трансформише управо у њихову супротност.

И уместо да наставимо са претпоставкама: шта ако, као чика Јовин, нађе „мајмун стари огледало неко" ‒ Алисино, рецимо ‒ можда би било упутније да се сами не чудимо сопственом одразу. Уз захвалност Богу што ми нисмо такви.

број коментара 0 Пошаљи коментар