У потрази за звездама

Кроз велики рефрактор, исти попут оних у Бечу и Санкт Петербургу, стручњаци су још давних тридесетих година 20. века из Београда осматрали удаљене галактичке светове. Један од шест сачуваних примерака овог модела и један од два у свету која су и даље у функцији; са сочивом пречника 65 цм и дужине 10,5 метара ‒ највећи је телескоп у Астрономској опсерваторији на Звездари.

Заштићено културно добро од 2001. године, Астрономска опсерваторија је грађена од 1930. до 1932. године. Брежуљак на ободу града, у то време далека периферија ‒ шест километара од центра, од милоште је зван Баба Ружин крај.

На највишој тачки тадашњег Великог Врачара, коти 253 метра надморске висине, уздигнутој над самим Дунавом, на Лаудоновом шанцу, изграђен је објекат који је представљао најкомплексније архитектонско-урбанистичко решење до тада реализовано у Београду.

Од бројних места, међу којима су Авала и Фрушка гора, комисија у којој је био и Милутин Миланковић, изабрала је простор чији су астро-климатски услови одговарали изградњи девет наменских објеката. Касније ће тај део града понети име Звездара, по звездарници која се простирала на 4,5 хектара.

Након завршетка градње, ту је сађено исто биље као и у Ботаничкој башти ‒ бројне заштићене врсте ‒ бели бор, јудино дрво, смрче, ариши, шимшири, тисе, сребрне јеле... формирајући на тај начин богати засад који окружује Астрономску опсерваторију. Шума проглашена за природно добро данас је дом за више од 20 врста птица.

Европа у Србији

У време када је подигнута, ово је била најмодернија опсерваторија у Европи, значајан пример модернизма пројектанта Јана Дубовија, чешког архитекте, и једна од најбоље опремљених. За изградњу 42.000 квадратних метара простора, 1929. године одобрено је десет милиона динара. Уникатни или рађени по поруџбини, инструменти су смештени у посебно осмишљене павиљоне. Распоред грађевина био је условљен астрономским разлозима ‒ један павиљон који „израчује" није смео да угрози микроклиматске услове оних других.

Стручњаци истичу модернизам ових зграда, али и њихову појавност као малих античких храмова, пре свега због рељефа са митолошким темама изнад улазних врата осматрачких павиљона, чији је аутор Бранко Крстић, један од најзначајнијих представника југословенске међуратне архитектуре. Претпоставља се да плитки рељефи симболичког садржаја представљају Хелија, грчког бога Сунца, и Селену, грчку богињу Месеца.

Управна зграда и данас одаје утисак монументалности ‒ изнад приступног степеништа и трема са стубовима налази се натпис ‒ omnia in numero et mensura ‒ све је у броју и мери.

Остварење снова

Као што је много пута био случај и у ранијој историји Србије, и у животу Астрономске опсерваторије кључну улогу су имали појединци који су својом посвећеношћу, идеализмом, енергијом и личним напором успели да направе искорак у будућност.

Милан Недељковић, специјализант на париској опсерваторији, долази за професора Високе школе, где је осамдесетих година 19. века основана Катедра за астрономију и метеорологију. Благодарећи његовом залагању, министар просвете Милан Кујунџић 1887. доноси одлуку о оснивању опсерваторије ‒ астрономске и метеоролошке, најпре у кући Ернеста Гајзлера у Улици Светозара Марковића, чији ће први управник бити управо Недељковић, а затим и у првој сопственој згради, у Карађорђевом парку, коју ће добити 1891.

Занимљиво је да су током Великог рата у београдској опсерваторији боравили аустријски метеоролози који су, повлачећи се из Србије, однели или уништили све инструменте. По завршетку рата, после огромних напора и озбиљне дипломатске активности Милана Недељковића, на име ратних репарација од Немачке добијамо велики број астрономских инструмената ‒ цајс и асканија, тада најбољих и најсавременијих.

Астрономска и метеоролошка станица биће раздвојене 1924, а Милан Недељковић пензионисан, што ће наговестити ново раздобље у историји Опсерваторије.

На њено чело долази астроном који је искуство стицао у Марсељу и Ници. Од 1926. године име др Војислава Мишковића златним словима је уписано у анале ове научне установе. Нови управник полази од начела да је за астрономију потребно много знања, маште, љубави и стрпљења; да треба анализирати, прорачунавати и непрестано гледати. У складу са тим постулатима, Мишковић енергично и амбициозно гради нови објекат на Звездари, набавља савремене инструменте, управља Опсерваторијом и бори се за њен опстанак у ратно време.

Током Другог светског рата овде је била смештена главна немачка противавионска артиљеријска јединица, док је библиотека била претворена у кантину. Благодарећи напорима Војислава Мишковића, сви инструменти су ипак остали у Београду, осим тражиоца комета и спектрохелиографа које су Немци однели. Занимљиво је да је вредни тражилац комета био један од свега три икада начињена инструмента те врсте у свету.

А данас...

Астрономска опсерваторија на Звездари данас ради као самостални истраживачки центар. Научници се у оквиру међународних пројеката баве проучавањем кинематике небеских тела, планетологијом, динамичком астрономијом, моделима звезданих и галактичких система, космологијом, астрофизиком...

Слободна урбанистичка поставка павиљона и њихово функционално решење, модеран архитектонски израз и симболичко значење оствареног ликовно-естетског утиска на које већ деценијама указују стручњаци, свакако су, поред научног значаја, били пресудни за одлуку да се београдско благо ‒ Астрономска опсерваторија на Звездари, прогласи спомеником културе Републике Србије.

број коментара 0 Пошаљи коментар