Џон Стајнбек

Џон Стајнбек, један од најистакнутијих америчких писаца двадесетог века, рођен је недалеко од дивне стеновите обале северне Калифорније 1902. године.

Широке улице, које су уобичајене за већину америчких градова, уливале су поверење. Салинас је био одлично место за одрастање. Стајнбеков отац је био крупан и благ човек. Његова породица се преселила на запад седамдесетих година деветнаестог века, а он је 1900. године постао руководилац млина за жито у Салинасу. Олив Стајнбек је била друштвена, способна и образована особа. Пре него што се удала, радила је као учитељица. Њен снажан карактер је значајно утицао на њено троје деце: поред Џона је имала и две ћерке.

Пишчев отац је волео да ради у врту и своју децу је научио да воле баштованство. Код куће је увек било књига и часописа за читање, а Стајнбекова мајка је подстицала синовљево интересовање за књижевност. Изгледа да у школи није блистао ни у чему, сем у писању есеја. Упркос томе што је имао безбедан дом пун љубави и што су родитељи подстицали његове таленте, Џон није себи олакшавао живот. Био је бунтовник и усамљеник и непрестано се супротстављао родитељима. Пасифик Гроув је било омиљено уточиште Џона Стајнбека, како у младости тако и касније током списатељске каријере. 

Виногради су значајно утицали на Џона Стајнбека у младости. Још док је био у школи, током Првог светског рата, корпуси кадета из војне школе ангажовани су за рад с усевима на пољима. Радна снага је била потребна у великој мери, јер механизација још није толико узнапредовала, а велики број мушкараца се придружио војсци. Од ране младости до универзитетских година Стајнбек је напорно радио на пољима, због чега ће добро упознати особине земљишта и оне који су га обрађивали, што ће се касније показати као значајно за њега као писца. Током велике економске кризе тридесетих година двадесетог века пристићи ће хиљаде сиромашних људи из читаве земље да би радили на пољима која је он тако добро познавао. „Гужва у фабрици" је назив једног од Стајнбекових најбољих кратких романа. Иронија је да Стајнбека људи нису волели, сматрали су га неспретним чудаком. Имао је неколико пријатеља и углавном се држао по страни. Кад је као одрасла особа писао о граду, презрели су га.

Живот рибара је тежак и пун опасности ‒ пре него што су туристи и бродићи за крстарење учинили да лука у Монтереју изгледа атрактивније, то је било суморно, али за маштовитог Стајнбека несумњиво узбудљиво место где су животне вредности биле једноставне и нимало лаке. Нека од Стајнбекових најбољих остварења настаће из његове интуитивне љубави и познавања тог места. Од раног детињства је посматрао сиромашне морнаре и мексичке рибаре.

Стајнбек ће провести око шест година на Универзитету Станфорд, почевши од 1919, кад му је било седамнаест година. На крају није ни добио диплому, али је све часове књижевности и писања озбиљно схватао. Имао је само један циљ: да постане писац и ништа друго није ни разматрао.

Почео је да пије и игра покер и изгледа као да се често више трудио да удаљи људе од себе него да се с њима спријатељи. Ипак, имао је једног или двоје пријатеља који су били уз њега и након колеџа. Чак су током одмора одлазили с њим у Салинас да раде. Сваке године је проводио око шест месеци ван Станфорда, радећи како би зарадио за живот у преосталих шест месеци. Презирао је академике и људе с интелектуалним склоностима, мада је и сам био изразити интелектуалац. На крају је од Станфорда добио шта је хтео.

Већи део живота Џон Стајнбек је покушавао да намерно ужасне оне који су га волели и бринули о њему, као што су његова породица и пријатељи, или да се супротставља њиховим ставовима. Сукобљавао се и с пријатељима и с професорима, због чега му је пут кроз колеџ био посут трњем. На стеновитом рту између Пасифик Гроува и Монтереја налази се Поморска станица Хопкинс. Године 1923. се, с млађом сестром Мери, која је тад такође била студент на Станфорду, уписао на летње тромесечје. Ова поморска лабораторија је била део Станфорда и пружала је образовање у хуманистичким, као и природним наукама. На Стајнбекова будућа дела најснажнији утицај ће имати филозофске идеје с којима се сусрео на предмету поморска биологија, попут идеје да су природа и њен даљи развој једна целина и да су у потпуности зависни једно од другог, укључујући и човечанство. Смењивање безбрижног царства филозофије и грубог рада у воћњацима широм долине представљало је пишчев живот у то време.

После Станфорда отпловио је за Њујорк. Напоран посао га је скоро коштао живота. Као неискусан новинар радио је за једне новине и пошто није умео да поштује правила, отпустили су га. Изненада му је издавачка кућа тражила да напише још кратких прича да би објавили књигу. Изгарао је да би их написао, само да би открио да је његов пријатељ напустио издавачку кућу, којој због тога његове приче више нису биле потребне. Од беса је скоро уништио канцеларију, па му није остало ништа друго до да напусти Њујорк и врати се у Салинас. У Пасифик Гроуву, налазила се њихова породична викендица. То је било уточиште где је могао да преброди тешкоће и одбацивање на које је наилазио сваки његов потез.

„Златни пехар" је објављен 1929. године, али није наишао на одзив читалаца. Потрудио се да пронађе посао у писању сценарија за филмове. Нисте могли да будете писац у Калифорнији а да не покушате да живите у луксузу. Није имао ништа више успеха него пре тога с издавањем књига, јер су бар две куће банкротирале у тренутку кад су припремале његова дела. Зато је морао да се врати у Пасифик Гроув.

Стајнбек је на језеру Тахо упознао Керол Хенинг и њихова веза се развијала на махове. По Стајнбековим речима, Керол је била оштроумна и проницљива. Била је без длаке на језику и нападна. Живела је у стану у Сан Франциску, где је и радила.

Стајнбек је око шест месеци радио као физички радник на утовару и истовару бродова. Због физичке исцрпљености није могао да пише. Али је успео да се зближи с Керол. Најзад су се узели 1931. године. Била му је добра супруга, јер је била независна, неповерљива и способна да му се супротстави. Али у њиховом заједничком путовању кроз живот није јој било лако с њим.

Године 1931. Стајнбек је пронашао сјајног заступника у компанији „Макинтош и Отис", која ће му помагати до краја каријере. Међутим, ова компанија је од њега тражила да се слика у рекламне сврхе, што он није волео. У то време Стајнбек је почео да се приближава теми која ће бити у средишту његових најуспешнијих остварења ‒ једноставним људима који су радили у пољима која је добро познавао. Бројни критичари његовог рада ће касније стећи утисак да је Стајнбек левичарски симпатизер потлачене радничке класе и да је учествовао у немирима и побунама који су буктали посвуда током економске кризе тридесетих година двадесетог века. Овакве критике никад није прихватао. Он је писао о стању људи онако како је он то видео. Није био ни пророк, нити учитељ.

Успех је наишао изненада. Роман „Кварт тортиља" је објављен пет дана пошто је Стајнбеку умро отац. Његова прича о сиромашним мексичким сељацима била је савршена за филм и „Парамаунт" му је понудио четрдесет хиљада долара за права на филм. Нешто пре Божића 1935. године потписали су уговор. Успех му је донео славу и новац: седамдесет и пет хиљада долара за права на „Плодове гнева". Али уз то су дошли и проблеми с Керол.

Гвин је била осамнаест година млађа од Стајнбека. Била је нежна и искрена певачица у успону. И заљубила се у Стајнбека. Разлаз с Керол је био тежак, а живот с Гвин, која му је родила два сина, никад није био лак. Била је немирног духа и хтела је да развија своју певачку каријеру. Његов ратни роман под именом „Месец је зашао" био је драма о отпору у Европи. Критичари су писали да подржава нацисте, али он је дело посветио Пату Ковичију, свом дугогодишњем издавачу који га је подржавао и знао да је Стајнбек искрени патриота.

Стајнбек је стварно волео своје синове, али они су ретко успевали да допру до њега јер је стално радио. Стајнбека је успех филмова сниманих по његовим књигама довео међу врхунске ствараоце у Холивуду. Чарли Чаплин му је постао близак пријатељ. Брак с Гвин је трајао док није упознао Елејн Скот 1949. године. Она је била супруга филмске звезде Закарија Скота. Осим што је била лепа и згодна, Елејн је била и интелигентна и отворена особа. За разлику од Стајнбекових других жена, била је сигурна у себе, хтела је да пружи љубав и да буде вољена. Упознали су се у Холивуду кад је Стајнбек радио на сценарију за филм „Вива Запата". Стајнбек је за себе мислио да је лош муж и отац, али њихов брак ће бити веома добар, што му је дало снаге да, између осталог, напише роман „Источно од раја" о долини Салинас.

Године 1962. добио је Нобелову награду за књижевност: то је била велика част, коју су нарушили напади критичара из великих новина, попут Њујорк тајмса; писали су да он није вредан те награде. Међутим, Швеђани су му то надокнадили показујући колико га цене. На срећу, у том тренутку је имао Елејнину подршку. Нарочито после критике да је у последњем роману ‒ „Зима нашег незадовољства" сентименталан, и да је тиме издао радничку класу о којој је писао у „Плодовима гнева". Критичари су му замерали да је побегао од реалистичности и искрености својих раних радова.

Заправо, никад се у својим делима није бавио политиком. Његова остварења су водила сопствени живот. Ако људи нису схватали његова дела, на њима је било да то реше. Отпутовао је у Вијетнам на шест недеља за „Њузвик", а слика америчког учешћа у рату коју је он описао била је суморна. Писао је о галантним мушкарцима који су обављали тежак посао. Као и увек, бавио се људима који су у рату учествовали ‒ растрзани у недоумици да ли то одобравају или не. Код куће га је антиратна фракција с мржњом критиковала. Опет је био издајица.

Стајнбек је преминуо 1968. године а да није написао ниједан роман од добијања Нобелове награде. Упркос оштрим критикама, његова популарност се не смањује.

 

број коментара 2 Пошаљи коментар
(понедељак, 01. апр 2019, 15:28) - Vanja [нерегистровани]

Moj najdrazi pisac

Dobar tekst, ali je ipak trebalo pomenuti i biologa, "intelektualca-antiintelektualca" Ed Riketsa koji je piscu bio uzor i inspiracija u mnogim delima.

(понедељак, 01. апр 2019, 11:02) - Лала [нерегистровани]

Био на платној листи ЦИА?

"Код куће га је антиратна фракција с мржњом критиковала." - да, с правом!
Британска историчарка Френсис Стонор тврди да је Стајнбек био на платној листи ЦИА, тојест био укључен у пројекат "Конгрес Културне Слободе", који је трошио силне милијарде долара у Европи и у Свету на промоцију позитивног имиџа о САД. Одликовања и богатство Стајбека су углавном из тог извора.