Стендап (и) у Срба

Занимљиво је да се стендап, као форма исказивања духовитости, вицева и бонмота на сцени, у једног тако духовитог и на шалу увек спремног народа какав су неупитно Срби, запатио релативно касно.

Није био од претеране користи чак ни најпознатији џангризави Ирац Дејв Ален, који нас је, онако подбочен на барској столици, у прилозима Недељних поподнева Телевизије Београд (седамдесетих и осамдесетих година) до суза доводио на тему лицемерја друштва, политичких и религијских „ауторитета", сексуалних табуа и чега све још.
Намеће се да је стендап повукао корене из бурлески и водвиља осамнаестог и деветнаестог века, као и још ранијих уличних „глупих августа" широког спектра ‒ од кловнова, скитова, жонглера и минстрела, заправо, свих врста скечера који су баратали разним врстама стереотипа.

Велику улогу за тематска моноизвођења у слободном темпу, те дискусије о било чему, неупитно је одиграо радио као медиј. Тако је завада (енг. feud) Фреда Алена и Џека Бенија била на репертоару скоро читаву деценију, а на Радио Београду су се деценијама, у свакодневној мини-форми, препуцавали чланови фамилије Јовановић, и касније на Двеста двојци чланови Индексовог радио-позоришта, знатно бројнији, додуше. Најближи изведби „акта", тј. „рутине", често уз карактеристичан панчлајн (енг. punch line, духовито поентирање претходно исказаног) гледали смо у Србији у монокабареима Ланета Гутовића, на концертима Балашевића, Рамба Амадеуса и Рибље чорбе.

С ону страну „баре", за утемељивача стендапа бисмо свакако могли прогласити Ленија Бруса (којег је маестрално овековечио Дастин Хофман у биографском филму „Лени"). Хапшења и оспоравања због експлицитно исказаних политичких сатира и стога што је „извртао" значење појмова и онога што су симболизовали, нису успевала да га обесхрабре. Напротив, реaкције публике и власти практично су га доводиле до екстазе, што је резултирало смрћу од предозирања хероином у некој затворској забити 1966, те постхумним помиловањем исте државе Њујорк. Измучена, несхваћена душа далеко испред свог времена, могло би се закључити.

Но, испод његовог шињела помолили су се (да просте боркиње за равноправност!) листом мушки проповедници сопствених ставова, какве је аудиторијум од пре пола века (махом студенти и интелектуалци) и очекивао и искао. Један од њих је свакако Џорџ Карлин, који је (на Ленијеву препоруку) злоупотребио ангажман „плејбојевца" Хјуа Хефнера не би ли што жешће агитовао против рата у Вијетнаму, те је завршио у битничким кафеима Гринич Вилиџа, заједно са колегом Ричардом Прајором.

Овде су зато до миле воље могли да сипају опаске типа ‒ „Јесте ли приметили да су сви који возе спорије од вас идиоти, а они који возе брже манијаци" (Карлин), или ‒ „Једино горе од чињенице да ме девојке остављају је кад крену да ми објашњавају зашто су то урадиле" (Прајор). Овај потоњи је, након (још) једног претераног „ушмркавања", поливања коњаком и самоспаљивања, ингениозно закључио да „ако горите и трчите улицом, људи вам се склањају с пута". Док је Карлин на једном клупском наступу поднео извештај о здравственом статусу популарних комичара: „Што се тиче срчаних удара, ја водим са два према један против Прајора, али што се тиче самоспаљивања ‒ један-нула за њега".

Врхунски стендап-шоу је у случају многих генијалних комичара био први корак ка слави, први блесак генијалности још неоптерећен претераном пажњом, новцем и пороцима. Вил Ферел га је, примерице, назвао „тешком, усамљеничком и злобном работом", а познајући и само инсерте биографија са листе: Робин Вилијамс, Еди Марфи, Бил Козби, Стив Мартин, Џим Кери, Крис Рок... јасно је зашто је скоро немогуће бавити се шоу-бизнисом и остати (колико-толико) нормалан. И жив.

Са завршетком Вијетнамског рата некако је активизам на сцени анатемисан, и надомештен (авај!) „глумљеним дебилитетом, тј. хумором незрелих пубертетлија на школској екскурзији", како је исправно приметио Игор Мандић. Тако су и чувени „Индексовци" преко разних тезгарошких варијанти наступа знатно срозали квалитет ослањајући се искључиво на способности имитације актуелно неомиљених политичара, преузевши несвесно одговорност за „припрему терена" појави која (засад) представља убедљиво дно српске комедије, под називом „Курсаџије".

Када су се појавили кабловски канали, из потребе пуњења разноврсним садржајем, отворила се могућност нецензурисаног, породичним вредностима неоптерећеног програма стендапера (која се подразумевала на државним каналима). Један од њих, Роберт Клајн, одбивши роле у филмовима и серијалима које су прославиле друге комичаре, вероватно нема за чим да жали ‒ негде између Боба Њухарта и Робина Вилијамса, ХБО га је 1975. лансирао као своју највећу звезду, дајући му потпуно одрешене руке (да не кажемо језик) по питању тема и садржаја.

Од средине прве деценије двехиљадитих дељење клипова на интернету и Јутјубу демократски је пружило сваком комичару гратис сцену на којој могу да наступе кад год пожеле, те да стекну славу (мада не и богатство) неког са горње листе.

Или то ипак баш и не звучи као добра идеја?

број коментара 0 Пошаљи коментар