Музика грађанске Србије 18. века

Одлазак аустријских војних снага са територије Србије 1740. године и поновно турско освајање донели су земљи нестабилност и враћање целокупног друштвеног живота у оријенталне оквире, делимично превазиђене у повољнијим околностима минулог раздобља, у приликама које су омогућиле својеврсно приближавање просвећеној Европи. Ни у условима привремене националне слободе коју је тешко разореној земљи донео Први српски устанак, није могло бити говора о било каквом значајнијем културном развоју.

Тако је, поновном сеобом народа на север у Угарску и Аустрију, српска култура изнова нашла своје уточиште у Бечу, Пешти, Сентандреји, Араду, Сегедину и другим градовима на територији Хабзбуршке монархије. Међутим, после слома Баховог апсолутизма, тј. од шездесетих година 19. века, она се постепено враћа под своје изворно етничко окриље ‒ у Војводину и Србију.

Док је живот у отаџбини још прожет одјецима устаничких збивања, у Бечу се штампају прве српске народне песме, забележене савременом музичком нотацијом. Објавио их је Вук Караџић у својој другој књизи српских народних песама, 1815. године. Шест публикованих народних мелодија записао је и хармонизовао пољски музичар Франћишек Мирецки, највероватније по певању Вукове рођаке Савке Живковић, код које је Вук у то време у Бечу становао.

Верно забележене ‒ како показује поређење са касније насталим записима истих песама ‒ а обрађене за клавир без уписаног текста у клавирску деоницу, ове творевине несумњиво имају, како своју научно-историјску тако и одређену уметничку вредност.

Међу првим сакупљачима српског фолклорног музичког блага било је и доста странаца, посебно чешких музичара, који су у 19. веку имали веома важну улогу у музичком животу Србије, развијајући разгранату извођачку, организаторску, педагошку и публицистичку делатност. Међутим, Вуковим стопама најпре је пошао Карловчанин Емануил Коларовић, који је прикупио око 100 народних песама. Десет песама је објављено у Сербској летописи, односно Летопису Матице српске 1828. године, а осталих 90, које би данас биле драгоцене за установљење старине појединих напева и њихових промена током времена, нису, нажалост, ни објављене нити сачуване.

Од средине 19. века штампа се велики број зборника народних песама разних аутора. Међу њима су и Алојз Калауз, Александар Николић, Војтех Хлавач, као и најзначајнији међу записивачима, Корнелије Станковић. Народне песме су најчешће публиковане у виду обрада за глас и клавир, али су веома популарни били аранжмани за друге ансамбле, посебно обраде за клавир и за хор. У то време јављају се и први значајнији прилози проучавању музичког фолклора, потекли од Лудвига Кубе и Фрање Кухача, најистакнутијих етномузиколога тога доба на јужнословенском простору.

Прве објављене народне мелодије својеврсни су весници српске музичке културе у 19. веку. Међутим, интензивнији музички живот у Србији започиње тек после Другог устанка, у време прве владавине кнеза Милоша Обреновића. Као владар са неограниченом влашћу, кнез Милош је диктирао смернице развоја, не само политичког већ и културног живота Србије тога доба. Тежило се првенствено ка томе да се „ухвати корак" са актуелним европским културним струјањима и ка укључивању у уметничке токове епохе романтизма.

 

 

број коментара 0 Пошаљи коментар