Европски утицај у српској музици 18. века

У настојању да се изједначи са осталим европским владарима у погледу дворског начина живота, кнез Милош је одлучио и да оснује оркестар са европским инструментима и професионалним свирачима. С том намером позвао је Јосифа Шлезингера, у то време учитеља музике у дому Јеврема Обреновића у Шапцу, диригента дувачког оркестра и организатора музичког живота у том граду, да дође у Крагујевац, тадашњу престоницу Србије, и да ту организује и води оркестар.

Јосиф Шлезингер је рођен 1794. године у Сомбору. Не одвећ темељно музичко образовање добио је најпре у родном граду, а потом и у Новом Саду, где је учио да свира виолину и оргуље. Међутим, као члан разних оркестара широм Хабзбуршке монархије, Шлезингер је стекао изврсну праксу свирања на различитим инструментима, међу којима су, поред виолине, још и кларинет, хорна и труба. Непосредно пре доласка у Србију водио је у Новом Саду једну сталну варошку капелу.

Дошавши у Крагујевац 1831. године, Шлезингер је добио нимало лак задатак: требало је, наиме, да обучи у музици и свирању на различитим инструментима људе регрутоване из народа, често неписмене, и да са њима за кратко време пређе пут од првих корака у стицању музичких знања, до достизања нивоа вештине инструменталног музицирања који захтева околност јавног оркестарског наступања.

Шлезингер је такође требало да пише аранжмане и ствара оригиналну музику за кнежев оркестар, као и да датим оркестром диригује. „Књажевско-сербска банда", како је оркестар званично био назван, имала је дужност да свира на свечаним дочецима кнеза и његове пратње, о државним и црквеним празницима, на баловима, војним парадама, па чак и приликом свакодневног кнежевог устајања и током заласка сунца. Међутим, овај оркестар, којем је у одређеним приликама додаван и хор, своју најзначајнију улогу имао је у позоришним представама тада основаног позоришта Јоакима Вујућа, а касније и у позоришту које је водио Атанасије Николић. Представе су почињале увертиром, паузе су биле испуњаване музичким тачкама, а и сам драмски текст био је прожет вокалним и инструменталним нумерама. Глумци, који су сви до једног били аматери, могли су у знатној мери бити ангажовани и као певачи, а пред оркестар су такође могли бити постављени и сложенији задаци. За те представе Шлезингер је писао аранжмане туђих композиција или обраде народних мелодија, али је и сам компоновао сценску музику.

На тај начин, у српској средини, са Шлезингером започиње свој живот музичко-сценски жанр комада с певањем, који су потом неговали готово сви српски композитори 19. века. Међу драмским комадима за које је Шлезингер писао музику, налазе се од Јоакима Вујића Шнајдерски калфа, од Јована Стерије Поповића Сан Краљевића Марка и Сраженије на Косову пољу, а од Атанасија Николића Ајдук Вељко, Краљевић Марко и Арапин, Зидање Раванице, Женидба цара Душана и Смрт српског кнеза Михаила.

Шлезингерово музичко стварање обухвата и велики број маршева, потпурија и фантазија на сопствене, туђе и народне мотиве, затим хармонизације народних и градских мелодија, често за глас уз пратњу гитаре, као и плесне комаде. Његово стваралаштво било је усклађено како са захтевима укуса средине у којој је радио тако и са сасвим скромним извођачким могућностима ансамбла коме је било намењено. Значајно за српску средину је и то да је Шлезингер са својим „бандистима" изводио тада сасвим нова, савремена дела, нарочито потпурије, фантазије и маршеве из опера Белинија, Доницетија и Халевија.

Шлезингерово деловање као диригента и композитора увек је наилазило код домаће публике на срдачан пријем, па и велико одушевљење. Велика популарност коју је био стекао допринела је томе да његово презиме постане синоним за професију капелника, па су још од осамдесетих година прошлог века капелници били називани „шлезингерима".

После 1840. године Шлезингер је радио као капелник у „Театру на Ђумруку", првом тадашњем позоришту у Београду. Ту је и даље стварао музику за комаде с певањем, али је повремено приређивао и концерте.

Јосиф Шлезингер завршава свој животни пут у Београду 1870. године. Заокруживши своју мисију унапређења српске музичке културе, оставио јој је у аманет свог наследника у професији позоришног музичара - Николу Ђурковића.

број коментара 0 Пошаљи коментар