Биљке прилагођене животу на крову света

Горње падине Монт Евереста, највише планине на Земљи, сурово су место за живот биљака: висок ниво ултраљубичасте радијације пржи планину, температуре су редовно испод нуле, а леден, стеновит терен тешко да се може назвати добром подлогом за биљке.

Ипак, научници су идентификовали три нове биљне врсте способне да преживе на оваквом месту. Те биљке су сакупљене пре неколико деценија, али до сада нису проучаване. 

Двадесет петог маја 1952, швајцарска експедиција је сакупила три узорка биљака на Евересту, на висини од приближно 6.400 метара (врх планине, који је освојен годину дана касније, висок је 8.848 метара). Суви примерци смештени су у хербаријум у Женеви, где су остали тако заборављени до 2017. године, када их је поново открио Седрик Дентан, ботаничар Националног парка „Екрен", у Гапу, у Француској.

Дентан је пажљиво анализирао биљке ‒ свака је дугачка неколико центиметара ‒ и открио неколико особина које су највероватније допринеле њиховом преживљавању у тако суровом окружењу. Своје налазе објавио је у октобарском броју часописа Alpine Botany. Једна од биљака има стабљике које су заривене дубоко у тло, и тако се држе за нестабилан терен. Друга има облик јастука који ограничава губитак топлоте и воде, и даље, према белешкама из 1952, расте у стеновитим пукотинама које сунце загрева и које су често топлије од околног стења.

„Гледамо саме границе живота", каже Дентан, мислећи на екстремне услове у којима те биљке расту.

Те врсте су могле да буду „изгубљене" за науку не зато што нису биле откривене, већ зато што су биле заборављене у ‒ хербаријуму.

 

број коментара 1 Пошаљи коментар
(среда, 10. апр 2019, 08:43) - anonymous [нерегистровани]

a biljke rastu i rastu.

podseti me ovo na one majmune i pticice po Indoneyiji koje su navodno nestale, a zapravo se samo povukle u dubinu sume da budu sto dalje of ljudi.