„Све стране неуронаука“ ‒ Оливер Стојковић

У оквиру циклуса „Све стране неуронаука“ који се организује у Научном клубу Београд, овог четвртка предавање је одржао др Оливер Стојковић, професор на Медицинском факултету и Факултету за физичку хемију у Београду. Агресивност и аутоагресивност, те њихови узроци и последице, само су неки од проблема разматраних на овом предавању.

Намерно и насилно одузимање туђег или сопственог живота феномени су дубоко уткани у биологију наше врсте. Анализа ових феномена обухвата њихову како хуманистичку тако и натуралистичку димензију, укључујући социолошку, психолошку и медицинску перспективу. У покушају да идентификују телесне склопове „рођеног криминалца" или чворуге на глави меланхоличног самоубице, рани позитивисти класичне медицине деветнаестог века доживели су славни неуспех, уступајући место социолозима који су све криминалне акте објашњавали друштвеним околностима. Намеће се питање: да ли су убице и самоубице генетички предодређене, односно да ли се рађају као такви?

„Теорије наследног убице или наследног самоубице нису нове. Ово предавање имало је за циљ да начини једну критику тих теорија. Шупље су те биолошке теорије генетичког детерминизма које говоре да постоји некаква предодређеност за одређену, да кажемо генетичку судбину да постанемо убице, самоубице, силоватељи, или било шта друго. Ја сам указивао на те шупљине", каже др Стојковић.

Ово предавање било је критика еволуционе психологије, оне гране психологије и биологије која покушава да идентификује гене одговорне за одређено понашање, односно критика социобиолошких теорија из седамдесетих година које су покушавале да превише биологије убацују у наше друштвене и социјалне категорије попут родољубља, криминала и осталог.

Ратнички ген

 Класични генетички приступ током читавог двадесетог века заснивао се на анализи генских варијанти асоцираних са различитим облицима понашања у различитим срединским, најчешће развојним контекстима, рашчлањујући варијабилност антисоцијалног и других облика понашања на генетичку, срединску и интеракцијску компоненту. Овај приступ донео нам је и неке гене, као што је „ратнички ген", којима су приписивана својства да управљају људским понашањем. 

 Међутим, савременим студијама, заснованим на имунохистохемији и неуроимиџингу, којима су утврђивана анатомска, хистолошка, физиолошка и биохемијска обележја мозга убице/самоубице, у новије време придружују се и анализе генома засноване на масивном паралелном секвенцирању.

На овој трибини дискутовало се о томе у којој мери ови нови научни подаци утичу на разумевање агресивности и аутоагресивности, у циљу превенције таквог понашања или бар његових последица.

 Последњих тридесет година се спроводе генетичке анализе на гену за моноамино-оксидазу типа А (МАО-А). То је ензим који постоји у нашем организму и који је задужен за разградњу неких неуротрансмитера.

 „Показано је у једној холандској студији 1970. године да је у једној фамилији, у којој су се криминалци једноставно чешће рађали, тај ратнички ген (МАО-А ген) потпуно укинут, немају га. Синдром који је назван по човеку који је открио овај ген, није веома чест. Оно што јесте често је да људе можете поделити у две групе ‒ у оне који имају довољно или уобичајено много мало МАО-А протеина и оне који имају смањену количину МАО-А протеина. У последњих тридесет, четрдесет година, људи су покушавали да докажу да урођени недостатак МАО-А ензима доводи до криминалног понашања", изјавио је др Стојковић.

 Међутим, научници нису успели да кажу шта је то тачно криминално понашање, па су повезивали овај ген са различитим облицима понашања. Када је у питању криминал, говорили су да није у питању ген за убиства, већ да је то ген за антисоцијално понашање. А они који су га имали, говорили су да та генетичка варијанта чини људе ратницима, људима који на брзину могу да донесу неку одлуку, и онима који су спремни и да се потуку. Дакле, то је и ратнички ген, и антисоцијални ген, зависно од тога ко га презентује. Према речима професора Оливера, то је један пример успешног неуспеха.

 „Имали смо јасно идентификовану једну генетичку варијанту која је асоцирана са једним психичким дефицитом и онда смо покушавали да ту генетичку варијанту, тај ензимски проблем повежемо са одређеним обликом понашања, стављајући га у правни контекст. То је била грешка, тј. шупљина о којој сам говорио. Надали смо се да ћемо на тај начин са МАО-А или неким другим ензимом, објаснити  криминално понашање код људи и схватили да таквих гена нема", закључује др Стојковић.

број коментара 0 Пошаљи коментар