Јединствена Емили Дикинсон

Емили Дикинсон је за живота објавила свега неколико песама. Њена поезија прославила ју је тек после смрти. Те песме нам и данас говоре колико је дубоко познавала природу и људску бит и колико је вешто успевала да их изрази на себи својствен, полетан и надахнут начин.

Емили Дикинсон је рођена у децембру 1830. године у континенталном градићу Амхерсту, у држави Масачусетс, у Новој Енглеској.
У причи о њеном животу и раду уочавамо неколико упечатљивих обележја. Као прво, за жене је у то време било готово немогуће да се баве поезијом. Од њих се очекивало да буду префињене и да читају поезију, али не и да саме пишу песме. Књижевни таленат и изучавање поезије били су резервисани за мушкарце. Међутим, прочула се и покоја прича о успешним књижевницама.

Емили је познавала дела сестара Бронте из Енглеске и дивила им се. Као друго ‒ ретко која Емилина песма је објављена за њеног живота. Само је неколико рођака и пријатеља знало за њих. Још мање људи је увиђало њен раскошни таленат. Кад су, убрзо по њеној смрти, њене песме објављене, одмах су постигле велики успех.

Њен приватни живот је био подједнако необичан. Откад је напунила тридесет година, ретко је излазила из куће и виђала било кога сем најближе породице. Често се дописивала с малим бројем одабраних људи. Током двадесет шест година Емили је живела повучено и самотно. Могли бисте помислити да је поезија коју је таква жена писала од малог значаја за остатак света... Све док је не прочитате. Суштина поезије су прикривена значења. Једна песма се у исто време може протумачити на неколико начина. Сусрет с поезијом Емили Дикинсон говори нам колико је она дубоко познавала природу и људску бит и колико је вешто умела да их изрази на себи својствен, полетан и надахнут начин.

Емилин отац Едвард Дикинсон је био успешан адвокат и један од најнапреднијих људи у Амхерсту. Подржавао је, а често и предводио сваки подухват и иновације у области железница, телеграфа, банкарства, болница... Могло би се рећи да је био упечатљива очинска фигура. Зато се и могло очекивати да његов утицај у Емилином животу буде приметан. Едвардова супруга Емили Норкрос била је прилично образована жена благе нарави. Иако је на Емили утицала осетно мање од оца, ипак је била средиште срећног породичног живота Дикинсонових. Супруг ју је уважавао и био јој привржен целог живота, баш као и њена деца.

Годину дана пре Емили, родио се њен брат Вилијам Остин Дикинсон, ког су сви звали Остин. Њих двоје су били веома блиски и сличне нарави, али он није поседовао њен таленат. Утицај његовог живота на њен био је необично снажан. Остин је пошао очевим стопама и постао је адвокат и камен темељац заједнице. Неколико година после Емили родила се Лавинија, коју су сви звали Вини. Њен главни циљ у животу био је да пружа подршку Емили. После ње, Дикинсонови нису имали више деце.

Окружена паметним људима, Емили је напредовала. У Амхерсту, а затим и у оближњем Хадлију, похађала је школе које су, наравно, биле везане за Цркву и пуританизам. Оно у чему се Емили знатно разликовала од осталих ученика било је то што је она читала све чега би се домогла.

Китс, Шели, сер Волтер Скот... сви они су писали почетком века и били су врло успешни и утицајни у енглеском говорном подручју. Међутим, Емили је касније изјавила да јој је Шекспир најближи срцу. Поред њега, сви остали су деловали незнатно.

Емили се занимала за дела Џорџ Елиот. Кад је други супруг ове списатељице написао њену биографију, Дикинсонову је то гануло и поистоветила се с борбом коју је она као креативна жена и писац водила. У Мери Ен Еванс, како је гласило право име Џорџ Елиот, Емили је видела себе. Волела је и сестре Бронте, које су такође писале под мушким псеудонимима како би се пробиле у свету књижевности.

Емили се заљубила у својим раним двадесетим, али њен отац тог младића није сматрао подесним, па је на то стављена тачка. Емили је због тога била повређена и патила је до краја живота. Па ипак није престала да воли оца. Многи књижевни истраживачи су покушали да сазнају ко је био дотични младић. Неки чак закључују да то није био младић, већ девојка. Без обзира на то, њене песме нам јасно говоре да су јој осећања заљубљености и одбачености била добро позната.

Читајући их, сазнајемо да је за њу живот на овом свету живописно и узбудљиво искуство ком она приступа достојанствено, с еланом и уживањем. Почела је да пише у тинејџерским годинама. Као штедљива пуританка, писала је на парчићима папира, што бисмо ми данас назвали рециклирањем.

За живота је објавила свега неколико песама уз помоћ оштроумних пријатеља. Да ли је необично то што није желела да свет зна чиме се бави? Знала је да други неће знати шта о њој да мисле. Као тридесетогодишњакиња је сасвим престала да одлази у цркву. У побожној Новој Енглеској то је био шокантан потез.

Судија Отис Лорд је био дугогодишњи породични пријатељ и био је осамнаест година старији од Емили. Пошто му је 1877. године жена преминула, однос између Лорда и Емили је постепено прерастао у романсу која се, превасходно путем писама, наставила до његове смрти, 1884. године.
Године 1878. написала му је: „Признајем да волим. Радујем се што волим. Захвална сам творцу неба и земље који нас је спојио". Године 1880. он јој је поклонио вредна Шекспирова сабрана дела. А 1882. ју је запросио. После краћег размишљања је одбила. И поред тога, наставили су да сваке недеље једно другом пишу, водећи рачуна да нико не сазна. И ово нам доказује да је, иако изолована, Емили Дикинсон сигурно познавала живот.

Седела је у својој соби и писала загонетне и изванредне стихове. Идеални тренуци у природи, суптилан приказ људских осећања ‒ све то је било далеко од строгих догми и доктрина њених суграђана у Новој Енглеској, али у поезији Емили Дикинсон се пробијао глас индивидуалности, једини глас који је био важан ‒ глас Новог света. Док је недељом посматрала како народ хрли у нову цркву, коју је њен брат саградио, није ни чудо што је одлучила да свој глас задржи за себе. Неко други ће њене парчиће коришћеног папира морати да изнесе у свет. Пошто је у педесет шестој години живота Емили умрла, Мејбел, Остинова љубавница, преузела је на себе задатак да објави њену поезију.

Чланови породице Дикинсон су били изузетно учени, речити и писмени. Служи им на част и то што су прихватили и поштовали Емилино повлачење из свакодневног живота. Био је то њен лични избор, али то није био бег, већ једини начин на који је могла да развије сопствени глас, неометана од друштва које још није било спремно да застане, да се замисли и ужива у дивном свету у ком живи. То друштво није било спремно да одбаци своје племенско наслеђе и искорачи из сенке незнања и сујеверја. Чињеница да је она у свему томе успела на тако надахњујући начин, и то сасвим сама, њена је дивна заоставштина нама.

 

 

број коментара 0 Пошаљи коментар