Инклузија – корак даље

У нашој земљи инклузивно образовање је од 2009. године утврђено као законска обавеза образовног система Републике Србије, са циљем да се свој деци, посебно оној из осетљивих група, обезбеди похађање квалитетних програма васпитања и образовања који омогућавају напредовање.

„Дете које са свим својим специфичностима и даровитошћу, активно учествује у процесу учења, мора бити у центру интересовања просветних радника", каже Соња Величковић, доктор педагошких наука и професор струковних студија на Високој школи за образовање васпитача у Алексинцу. Објашњава да је стварање инклузивних образовних система - вођених међународним документима о дечјим правима и захтевима за квалитетним образовањем за све - донело нове улоге и просветним радницима који су препознати као „кључни актери инклузивне образовне праксе".

Инклузивно образовање је већ десет година обавезно према Закону у Републици Србији али са каквим изазовима се и даље сусрећу васпитачи који су се школовали пре више од једне деценије, а до каквих промена је дошло у високошколским институцијама које школују будуће просветне раднике - питања су на која смо потражили одговоре.

Проф. др Соња Величковић за Портал РТС-а каже „да ће услед повећане хетерогености састава ученика и деце у одељењима и васпитним групама у предшколским установама, педагошким радницима више него икада раније бити потребни знања и вештине неопходни за прилагођавање метода, материјала и наставних средстава, прилагођавање простора и услова у којима се учење одвија". То значи да се и сам високошколски образовни систем још реформише, а образовни садржаји усклађују са реалним потребама у предшколским и школским институцијама које су отвориле врата свој деци.

„Када сам завршила Академију за образовање васпитача 1987. године, нисам имала предмет који се бавио инклузијом. Нисам ни мислила да ћу икада радити са децом која имају потешкоћа у развоју. Рад са децом из осетљивих група зависио је искључиво од личног става и приступа васпитног кадра. Али када је кроз Закон потенцирано инклузивно образовање, моја прва размишљања су била како ћу и на који начин прићи детету са сметњама у развоју и како ћу организовати рад у групи. У међувремену сам се дошколовала - те, 2014. године имала сам предмет Инклузија деце са сметњама у развоју, где сам се много више упознала и едуковала како радити с децом и како им прићи", каже Соња Богоевски, васпитачица у Предшколској установи „Др Сима Милошевић" из Земуна.

Према подацима Министарства просвете, науке и технолошког развоја, једна трећина семинара за усавршавање васпитача и наставника односила се на инклузивно образовање. Тако је и васпитачица Сања Богоевски имала прилику да кроз радионице и стручна предавања стекне додатна знања и вештине за примену инклузивног приступа у васпитно-образовном раду.  Међутим, она сматра да у многим васпитним групама и даље има превише деце, те да често нема могућности да се довољно пажње посвети детету коме је потребна додатна подршка.

Проф. др Слађана Јаћимовић, продекан за наставу Учитељског факултета у Београду, каже да треба поменути да васпитачи и учитељи нису дефектолози по ужој струци, а да је њихов положај при процесу инклузије посебно тежак и осетљив. Они су, додаје, „на удару и деце, и родитеља и надзорних служби", а у таквим околностима треба да што је могуће боље васпитавају и образују децу. Проф. Јаћимовић сматра да је самим наставницима потребна помоћ. „Без одговарајућих пратилаца, а са одељењима (односно групама у вртићу) од 25-30 деце, од којих у сваком има најчешће по двоје деце којој је потребна додатна подршка, није ни најмање лако радити. То најбоље знају управо учитељи и васпитачи, а са каквим се изазовима и проблемима они суочавају у свом свакодневном раду, најбоље је питати њих", каже проф. Јаћимовић.

 И управо то смо и питали васпитачицу Соњу Богоевски (ПУ „Др Симa Милошевић"), те нам је описала своје искуство: 

„Мој први сусрет био је са дететом које је имало говорно-језичке сметње. Тачније, када је са четири године дошло у вртић, дете није уопште причало, било је повучено, играло се сáмо и није хтело да сарађује, одбијало је друштво вршњака. Али заједно са логопедом и стручним сарадником написала сам педагошки профил који представља тренутну развојну слику, начин на који дете функционише, као и његове јаке стране, те које су му потребе за подршком. Почела сам да га укључујем да заједно са вршњацима ради на неком задатку који је у оквиру пројекта, а и индивидуално сам радила с њим користећи разне материјале. С временом је утицај вршњака позитивно утицао, те је дете почело да се дружи, и почело је да изговара по неку реч. За две године боравка у вртићу, од четврте до шесте године, дете је успело да изговара просте реченице."

Савремени концепт инклузивног образовања темељи се на идеји да је друштво вршњака у редовном образовном систему најбоље, најподстицајније и најприродније окружење за одрастање деце. А постигнућа се мере за свако дете појединачно.

„Својим успехом, стручни тим и ја сматрамо највише то што је дете прихваћено у групи", каже васпитачица Соња Богоевски. „Такође, мислим да је важно говорити и о добитима које и друга деца имају од укључивања деце са сметњама у развоју у вртићку групу. Остала деца су веома пажљива, помажу, и не одбацују их. Нажалост, нисмо имали податке како деца са сметњама у развоју функционишу касније у школи, али претпостављамо да им је боравак у вртићу помогао да функционишу са вршњацима у групи и да савладају основне вештине бриге о себи", закључује васпитачица Соња.

Данас, студенти на Високој струковној школи за образовање васпитача у Алексинцу у оквиру трогодишњих студија имају предмете који се баве образовањем и васпитањем деце са сметњама у развоју, даровитом децом и специјалном педагогијом. Након завршетка основних студија студенти могу похађати и специјалистичке студије у трајању од годину дана, где су заступљена два изборна предмета, такође из ове области.

„Увођење предмета који подржавају концепт инклузивног образовања у великој мери значи и бољу припремљеност будућих васпитача за наставну праксу и наставну стварност која их очекује. Нажалост, сви предмети у студијским програмима су изборни па су по мом мишљењу потребне промене и на нивоу појединих предмета, пре свега предметних методика. Студент који није упознат са правом детета на образовање по индивидуалном образовном плану који доприноси оптималном укључивању детета у редован образовно-васпитни рад, тешко може на квалитетан начин пружити образовање сваком детету и допринети успешној образовној и социјалној инклузији", закључује Соња Величковић.

У Србији, васпитно-образовним радом у предшколским установама могу се бавити васпитачи који су знања стекли у високошколским институцијама, на струковним (трогодишњим) или академским (четворогодишњим) студијама, што их сврстава међу најобразованије у Европи.  Ипак, чини се да ни то није довољно.

 „Питање инклузије је сложено и захтева усаглашавање рада институција на разнородним нивоима. Наставни предмет који је на Учитељском факултету у Београду најуже везан за ову област јесте предмет Методика рада са децом са посебним потребама, који студенти оба смера (и учитељи и васпитачи) похађају на трећој години основних студија. Треба поменути да се сродни садржаји повезани са инклузијом проучавају и оквиру других наставних предмета, пре свега Развојне психологије, Педагошке психологије, Опште педагогије, Социологије породице, као и појединачних методика. Надамо се да ће у предстојећем циклусу акредитације наставних програма и програм нашег факултета бити додатно обогаћен садржајима односно предметима који су у ужој вези са инклузивним образовањем" - каже проф. др Слађана Јаћимовић, продекан за наставу Учитељског факултета у Београду.

Унапређење иницијалног образовања и професионалног развоја запослених у предшколству једна је од претпоставки унапређења квалитета ПВО, који је дефинисан као део друге компоненте великог, реформског пројекта „Инклузивно предшколско васпитање и образовање". Пројекат је почео 2018. а трајаће до 2022. године. У оквиру њега је развијена и комплексна методологија подршке установама и практичарима за примену новог програмског документа, те се очекује да од априла 2019. до краја 2022. око 60% практичара буде обучено за примену нових основа програма предшколског васпитања и образовања. Осим адаптације и изградње нових објеката, пројектом су предвиђене обуке али и развијање механизама хоризонталне размене и менторске подршке установама, израда приручника и водича за развијање нове програмске концепције и даље јачање „Мреже практичара за подршку предшколском васпитању и образовању", сазнајемо у Министарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. 

Текст је настао у оквиру пројекта „Заједно за децу" који спроводи ЦИП - Центар за интерактивну педагогију (ЦИП Центар) у сарадњи са Фондацијом за отворено друштво у Србији.

Ставови и мишљења изнети у овом тексту не одражавају нужно ставове ЦИП-а и донатора.

број коментара 0 Пошаљи коментар