Доситеј о љубави и самољубљу

Доситеј Обрадовић, необични усамљени путник, преводилац, учењак и писац који је покренуо нашу нову модерну епоху мисли и писања, био је надахнут епохом вере у разум. Вера у човекову доброту и природну способност усавршавања била је основа његовог оптимизма. Данас се можемо запитати је ли Доситеј имао наивну и претерану веру у снагу човековог разума? Или су, заправо, ти позиви да оснажимо своју разумску страну настали из страха од човекове ирационалне стране?

Доситеј је рано изгубио своје најближе: оца, мајку и сестрицу. Никад није прежалио тај губитак и међу пријатељима је налазио нову породицу. Небројено пута наш путник и учењак се захваљује на бризи и љубави људима који му на његовом великом четрдесетогодишњем путу кроз десетине градова Европе дарују пријатељство и помоћ.

Прошавши кроз најбоље образовање Истока и Запада, Доситеј пише "Совјете здравога разума". У овом делу нас позива да преиспитамо како волимо и шта је љубав? Посебно нас упозорава на лоше стране претераног самољубља. Оно нас може ослепити и гурнути у лоше, упозорава Обрадовић! Човек "преизлишним самољубљем ослепљен, бива неправедан, завистљив, пун мрзости и лукавства, надувен високоумљем и гордошћу, тврдоглав, самовољан, немилостив и нечовечан".

Доситеј апелује да се о љубави мисли као стварању доброг за оног кога волимо. Уколико некога волимо, треба да мислимо на његово добро:

"Љубав није ништа друго, него радост о савршенствима другога: илити другим речима: Љубав је непрестана жеља и настојање, благодет и савршенство оних које љубимо, узроковати. Колико се више радујемо њиховом правом добру, толико их више љубимо. Љубав је прво и поглавито својство Божје: доброта, благост и милост рађају се из љубави. Сва остала божја савршенства, без љубави и доброте ни на какву ползу не би нам била: Његова свемогућност и премудрост, само за његову неизказану љубав к нама, бивају нам благопотребне и предраге. Благи Отац небесни из саме своје безбројне љубави и милости саздао је сва створења, све садржава, о свему промишља, и свим премудро управља. Један цар, владатељ, илити отац фамилије, толико је бољи, колико више љуби подане своје, о њиховој ползи старајући се, и њихову благодет узрокујући. Из тога се види, колика је доброта и милост Оца небеснога к нама; прво, што нас је украсио словесним духом, и разумном памећу, и дао нам је средство и начин, да, ако само хоћемо, из дана у дан разумнији, просвећенији, бољи, савршенији и срећнији можемо постати; друго, што кроз сва своја створења, никад не престаје, милост своју на нас изливајући".

број коментара 0 Пошаљи коментар