Коме је (још) потребна музика

Некада су композитори, попут Хајдна, Баха, Менделсона или Шумана, били потребни друштву свога времена, било у духовној функцији (као ствараоци музике за црквена богослужења), било у оној профанијој (као ствараоци звучних кулиса по салонима). Без обзира на (кошаркашком терминологијом изражено) досегнут коефицијент успешности (читај: материјалне ситуираности) они су били уважавани од стране друштва и државе. Сматрани су, то је неупитно, елитом.

Чињеница да је Јохан Себастијан, као црквени кантор и произвођач безбројних кантата које су из недеље у недељу биле извођене по капелама које је тренутно опслуживао, те самим тим био „потребан“ свом друштву – говори само о једном: о функционалној улози такве музике у друштву.

Својом је функцијом његова музика одговарала потребама времена, и она није била ништа више до (пуко) корисна. Била је део амбијента, па чак и сам тај амбијент.

У доба превласти цркве, када је недељно богослужење било не друштвена обавеза, већ малтене друштвена присила, уметничка музика није ни могла егзистирати изван храма, осим што је била везана и за двор.

И музика, и црква у којој је извођена, сматране су амбијентом – нико их није опажао, а тешко би било претпоставити да је ико слушао Бахове композиције као уметничко дело. Укратко, та је музика била део свакодневице, амбијент у којем нико није откривао уметност.

Бах је био „потребан“ као изванредан занатлија големе радне способности. Задовољавао је потребе амбијента – одређене немачке парохије (које је, опет, непрестано мењао опредељиван величином, тј. „већом могућношћу ангажмана на погребним церемонијалима“ – по сопственом признању), и од њега се није тражило ништа друго.

Када је умро, на његово је место једноставно постављен други кантор. Шта нам боље (и суровије) потврђује ту равнодушност доли чињеница да је одмах након смрти такве громаде оличене у делу Јохана Себастијана Баха, готово за две стотине наредних година то исто дело пало у посвемашњи заборав?

Након тога, када се млада грађанска класа на свом успону почела отимати о привилегије којима су до тада располагали клер и двор, она је установила концерте какве ми данас познајемо, проширивши тржиште музичких производа. Музика тога времена је била бренд, знак друштвене премоћи и стандарда различитог од оног обичног пука.

Моцарт и Хајдн још су били намештеници на дворовима, композитори плаћани да за вртне и салонске забаве стварају звучне кулисе. Грађанско тржиште их је ослободило таквог плаћеничког односа, али их је учинило зависним о свом сталежу.

Музика, коју подразумевамо кад говоримо о жанру уметничке, увек је била класно добро – није била никаква општедруштвена потреба. Била је средство у рукама (моћне) мањине која је у датом времену држала конце света у својим рукама. Та мањина је заправо и била читав (културни) свет.

Бројне промене друштвених структура, ратови и револуције, економски и социјални крахови и „бумови“, неумитност технолошке покретне траке, раслојавање класа, те преокрет свих могућих вредности – неизбежно су осакатили сва (стара) поимања улоге и потребе уметности. У масовном и потрошачком друштву данашњице амбијент је битно другачији него у оном Баховога времена. Друштвене потребе диктиране су новим амбијентима, новим медијима и новим друштвеним конвенцијама.

Самим тим, и музика је данас окренута другим амбијентима. У њима она ниче, развија се, опстаје или нестаје, у искључивој зависности од потреба друштва овога времена – где и треба да тражимо одговор на питање: каква нам је (забога!) ова данашња музика?

 

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 14. јул 2019, 18:46) - muzikus [нерегистровани]

Muzika i ti

Muzika i ti, to je onaj svijet
U kojem sreću nađoh ja
Muzika i ti, to je onaj svijet
U kojem sunce vječno sja