Колико смо спремни да помогнемо незнанцу у невољи

Ако видите неког у невољи, да ли ћете само да стојите и посматрате или ћете да помогнете?

Студија објављена у часопису American Psychologist показује да је око нас много више добрих Самарићанина него што смо мислили.

После проучавања стотина инцидената забележених на уличним камерама широм света, истраживачи су озбиљно пољуљали претпоставке које су дуго владале у социјалној психологији о постојању, такозваног „ефекта проматрача" - да људи обично не помажу странцу у невољи.

Апатија посматрача или ефекат посматрача је тенденција сведока несреће, злочина или друге хитне ситуације да не покушавају да помогну жртви. Што више појединаца само стоји и посматра, мања је вероватноћа да ће било ко помоћи.

Социолог и културни антрополог, професор Марија Розенкрац Линдегард, са Универзитета у Копенхагену, која је била учесник ове студије, наводи да се често наглашавала претпоставка да људи инстинктивно делају само у властитом интересу, но, изгледа да ствари не функционишу само тако.

„Почев од врло безазлених конфликата, па до наношења озбиљних и тешких телесних повреда, утврђено је да у 90 одсто случајева, бар троје до четворо људи прискаче у помоћ. У свим врстама сукоба људи се мешају и покушавају да прекину конфликт. Стају између завађених страна покушавајући да их раздвоје“, истиче професорка.

Поставља се питање да ли је у реду увек имати активну улоту? Да ли је у реду бити активан, рецимо, у случају оружане пљачке. У већини земаља полиција саветује грађане да не интервенишу, већ да се обрате њима. Истраживаче је изненадила велика учесталост ситуација у којима су људи, без обзира на опасности, ипак интервенисали, али су били изненађени и регионалним разликама.

„Као културни антрополог, очекивала сам да ће сигурно бити заступљене велике регионалне разлике. Међутим, изгледа да постоје неки универзални стандарди, посебно у критичним ситуацијама, када културолошке разлике не постоје“, каже Марија Розенкрац Линдегард.

Многи социјални психолози би се наљутили ако бисмо тврдили да овај ефекат не постоји, али, професорка сматра да ово истраживање то ипак поткрепљује.

„Ми смо прегледали снимке забележене у реалним животним ситуацијама како бисмо разумели људско понашање, а за тако нешто раније нисмо имали могућности. Насиље и агресивност не можете проучавати у контролисаним лабораторијским условима. Реалан живот је нешто друго“, закључује професорка.

број коментара 0 Пошаљи коментар