Ко је заправо баштиник Вердија

Када је већ било извесно да је дух италијанске опере (врло незгодан, иначе) успешно удавила француска, или немачка опера, или пак оно што се могло назвати оперском музичком драмом („Лоенгрин“, примерице), он је васкрсао покушавајући да булазни у сцени лудила у „Лучији“ усред инфантилног оркестарског дудукања, да пустоши „Трубадура“ потпуно застарелом инсценацијом или да на неки други начин бучно чангрља својим још несахрањеним костима, немилице расипајући новце широкогрудих мецена.

Тешко је било убедити све оне који су одгајани с вером у такву оперу да јој је дошао крај. Њима је и даље било довољно да напабирче четворо првокласних певача, па да се врате стара добра времена. Такође, ес-там-там ритмове, оркестрације a la велика гитара, кабалете са фјоритурама, хорове у терцама и секстама и све остало што уз њу иде, довољно је само надувати до некадашње замашности и тако збрисати Вагнера са дасака. Неупитно су и даље побожно веровали да би враћање Лучије, Севиљца и Семирамиде (по њима, оригиналних и прикладних дела) утолило глад публике за новитетима.

Ипак, десио се неочекивани след: истребљење росинијевске династије (које ни Моцарт, ни Вагнер не могоше постићи, јер оно што су наместо ње понудили беше далеко изнад могућности и поимања како публике тако и уметника), са лакоћом су окончали Маскањи, Леонкавало, Пучини и Верди. Никоме, наиме, на памет није падало да, славећи Тристана и Изолду, на пример, прокоментарише нешто као: „После овог се више никада не можемо вратити на Љубавни напитак", или изјавом да се Лукреција не може више замислити након Брунхилде.

Исувише су ове ствари биле удаљене да би имале утицај једна на другу: као што се Ибзенове драме не могу прихватити као замена за нордијске мелодраме, или да Шекспир никада не може публику одвратити од кабареа, рецимо. Једино од развитка драме или кабареа као форме, зависи да ли ће данашња мелодрама или кабаре постати с временом мање привлачне форме за публику.

Исто то важи и за италијанску оперу. Унапређивање виших, или увођење нових уметничких облика на другом нивоу није условило уништење Напитка након Тристана, али оног часа кад чујете Леонкавалове Пајаце, осетите да је с Напитком свршено. Истина, Доницетијевој мелодијској инспирацији се сународник Руђеро није ни приближио, али је напредак у погледу озбиљног занатског рада, разраде детаља, разноликости те изврсног баратања оркестром и сценом, збиља значајан.

Са Пучинијевом Манон Леско отварају се нови хоризонти. За разлику од Кавалерије и Пајаца (рационализованих, згуснутих, модернизованих доницетијевских опера), овде као да је области италијанске анектиран и део територије немачке опере. Већ први чин (весео, ефектан и романтичан) по начину обраде је симфоничан: са променама и комбинацијом тематског материјала разрађеним на драмски, али и на музички хомоген начин, чиме се постиже једноставачни облик са епизодама, а не пуко низање нумера са каденцама, уз повремено пародирање лајтмотивима.

Даље, експериментишући у хармонији и синкопирању, Пучини често асоцира на интелектуалне куриозитете којима се обилато изражавају Немци, посебно Шуман. Чак и када не служе искључиво уметничком циљу, неуобичајене хармоније су подстицајне и младалачког духа. Доницети и Белини су, услед оскудне хармонске инвентивности, потпуно зависили од мелодија - писали су их боље од млађих нараштаја који су пак (ако се дочепају добре драме) знали да направе снажне, импозантне, па чак и очаравајуће опере без иједног типично њиховог такта у смислу у коме је Casta diva типично Белинијева.

Али Пучини макар није показивао никакве знаке атрофије свог мелодијског дара. Штавише, кандидује се за Вердијевог наследника пре било којег од његових ривала.    

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 18. авг 2019, 22:16) - anonymous [нерегистровани]

U operskoj lozi

Na kraju, vec zaboravljene, radio emisija "U operskoj lozi" (urednik Nedeljko Grba), akteri Slavko (Simic) i Milutin (Butkovic), odjavljivali su sa:
"Ajdemo, jedan je bio Karuzo."