Стари конак - заборављени београдски двор

Огромна гужва у Музеју примењене уметности у Београду, забележена крајем августа, потврдила је да је реч о важном догађају. У овом простору је отворена изложба „Стари конак: заборављени београдски двор”, као заједнички пројекат Музеја примењене уметности у Београду и Музеја града Београда.

За Интернет портал РТС-a о овој поставци смо разговарали са МА Дејаном Вукелићем, историчаром уметности који је поред мр Јелене Пераћ и Владимира Томића, аутор ове вредне изложбе. 

Шта важно не знамо о Старом конаку, шта је значио за време у коме је настао?

Добар део Београђана и највећи број радозналих путника-намерника, који дух српске престонице не повезују само са профаним спектаклима „уз реку", неће на прву лопту закључити да се здање које је предмет нашег разговора налазило на простору где је сада Пионирски парк, између Скупштине града Београда и резиденције председника Србије. На крају крајева, о његовом постојању данас не сведочи никакав видни белег, иако су у њему столовала четири нововековна српска владара.

Но, у доба када је Конак добио своју прву неимарску реализацију, на самом крају треће и почетком четврте деценије 19. века, нико није ни слутио да ће тај објекат на мочварној периферији ондашњег Београда, првобитно у власништву имућног трговца и уставобранитељског првака Стојана Симића, постати владарска резиденција и језгро будућег дворског комплекса на Теразијама.

Ко је све живео у овој згради и који су најважнији догађаји обележили њено трајање?

У својој, нешто више од шест деценија дугој повесници, зграда је мењала своју намену, од приватне виле поменутог Симића, преко резиденције кнеза Александра Карађорђевића, до двора у коме су столовала три Обреновића. Према подацима Дивне Ђурић-Замоло, познатог историографа београдског урбанизма, Симић је своју вилу продао држави 1844. године, да би након проширења у виду два бочна крила и зграде за стражу, читав комплекс готово удвостручио површину.

С новим, атрактивнијим рухом, Конак ће већ наредне године удомити кнеза Александра Карађорђевића и понети име Двор Књажескиј на Теразиј. Дворски живот у овом периоду обележила су чувена посела кнегиње Персиде која су допринела културном уздизању младе нововековне српске државе.

Након Светоандрејске скупштине 1858. године, која одузима владарски мандат кнезу Александру, Стари конак ће све до самог рушења бити „слика и прилика" владарске културе Обреновића: у њему је кнез Михаило увео балове који су могли угостити и до 300 званица, а ту је обзнањен и султанов берат којим је овај владар изабран за кнеза; у њему је кнегиња Јулија отворила свој источњачки будоар уметницима, научницима и угледним страним гостима, док је кнегиња-краљица Наталија ангажовала бечке и париске декоратере да обликују његове салоне.

Најзад, у Старом конаку се, више од свих Обреновића, краљ Александар осећао као „свој на своме", провевши у њему нимало безбрижно детињство, прогласивши се одатле кадрим за преузимање државног кормила и поставши, заједно са својом супругом, краљицом Драгом, жртва официрске завере која га је затекла у истом том здању у коме се осећао најсигурније.

На ово здање једино подсећају фотографије Милана Јовановића и Љубише Ђониа. Какав живот приказују ове фотографије?

Заправо, изглед Старог конака документују и неколики снимци које је 1865. године, начинио један од првих српских фотографа, Обреновићима привржени Анастас Јовановић, а као мотив појављује се и у доба српско-турских ратова (1876-1878), на пет снимака чији је аутор загонетни руски фотограф И. В. Громан.

Значајан је и известан број снимака које потписују инострани фоторепортери који су се, дан након извршеног преврата, обрели у српској престоници. Њима је завереничка влада омогућила пун приступ Старом конаку, толеришући не само фотографисање демолираних дворских одаја већ и претурање по личном инвентару краљевског пара. Кадрови тада ухваћени блицевима извештача документују изглед ентеријера Старог конака непосредно по рушењу.

На другој страни, фотографије ентеријера које су израдили Милан Јовановић и Љубиша Ђонић настале су нешто раније, током последње деценије 19. века, пре него што је коначну реч у опремању владарског дома дала краљица Драга. Благодарећи њиховој великој материјалној и још већој историјској вредности, ови снимци спадају у ранг сведочанстава првог реда када је у питању реконструкција живота на српском двору у доба последња два владара из династије Обреновића. Помоћу њих не само да стичемо ближи увид у бајковити Арапски салон краља Милана, богато резбарену трпезарију или пак спартански једноставне просторије краља Александра, већ и у естетска мерила, карактерне црте и неусаглашене психолошке профиле оних који су у Конаку резидирали.

У наредном тексту објављујемо наставак разговора са МА Дејаном Вукелићем у коме ће нам испричати због чега осим фотографија нема других трагова о Старом конаку као и због чега је ова зграда срушена и заборављена.

број коментара 0 Пошаљи коментар