Од отпадне пластике до биопластике уз помоћ микроорганизама

Постоје микроорганизми који разграђуји пластику захваљујући ензиму петаза. Научници истражују како тај ензим функционише и покушавају да га учине још ефикаснијим у производњи потпуно биоразградиве пластике.

Научна саветница Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, др Јасмина Никодиновић Рунић, већ више од деценије се бави проблемом биопластике и то у европским размерама.

Гостујући у Јутарњем програму, она наглашава да у погледу пластичног отпада одговорност лежи пре света на људима који могу доста тога да ураде у погледу његовог смањења, али чињеница је да нам у томе могу помоћи и микоорганизми.

„У претходних сто година смо их звали у помоћ и када смо умирали од бактеријских инфекција, па смо позвали микроорганизме и схватили да они могу да синтетишу антибиотике“, наводи др Јасмина Никодиновић Рунић.

Пластика је свуда око нас већ више од 40-50 година, а то је време за које су микроорганизми имали довољно времена да развију ензиме, као што је петаза, и да им то буде извор угљеника.

„Јапански научници су са обичне пластичне боце која је већ била мало разграђена узели узорак и дошли су да врло занимљивог микроорганизма из кога су изоловали петазу. У принципу, депоније могу да нам послуже као извор микроорганизама који су се адаптирали на присуство пластичног отпада и које ми сад можемо уз помоћ молекуларних метода да 'наговоримо' да то мало брже раде“, додаје гошћа Јутарњег програма.

Микроорганизми разлажу петрохемијску пластику, као што су пет боце, али постоје и микроорганизми који могу да је синтетишу у биопластику која је у ствари природни полимер потпуно биоразградив. То је термоеластомер који је јако добар и тражен материјал данас на тржишту.

Од биопластике је затим могуће правити производе. Међутим, тренутно је ова врста материјала доста скупља од обичне пластике, што је уједно део одговора зашто се не користи више, истиче др Јасмина Никодиновић Рунић.

„Зато се ради на томе да се биотехнолошки системи побољшају и подигну на виши ниво. Радила сам ово још 2006. године у Ирској и тада смо могли да произведемо само грам до два из двадесетолитарских ферментација, а 13 година касније смо на нивоу килограма и тона. Научницима полази за руком да контролишу процес, само је потребно време“, наводи гошћа Јутарњег програма.

Међутим, напомиње да микроорганизми нису чаробни штапић и они не могу решити проблем 128 милиона тона пластике, колико је тренутно има. У свету постоје компаније које су заинтересоване за ову врсту производње и тренутно се граде велика биотехнолошка постројења. Постоје у Италији, Шпанији, гради се у Русији, постојe у Америци и Бразилу. Код нас то још увек није заживело, али се доста ради на неким сличним пројектима, каже на крају гостовања др Јасмина Никодиновић Рунић.

број коментара 0 Пошаљи коментар