Легенда о испосници која одолева времену

Свети Сава је кришом од родитеља, уз помоћ једног монаха, доспео на Свету Гору у манастир Светог Пантелејмона, где се замонашио и добио име Сава. Неколико година касније, ту му се придружио отац који се, напустивши своје краљевсто Рашку које је предао сину Стефану Првовенчаном, на Светој Гори замонашио и постао Свети Симеон. Њих двојица су на овом светом месту подигли први српски манастир Хиландар, где је и умро Стефан Немања.

Испосница Светог Саве настала је у време када се он враћа у своју земљу, носивши са собом очеве мошти, а са намером да помири браћу Вукана и Стефана, који су били у завади око престола.

О испосници нема много историјских података, а легенда каже да је настала у исто време када и манастир Стуненица од кога је удаљена десетак километара.

Она представља јединствен пећински комплекс, који се састоји од више нивоа. Такозвана горња испосница Светог Саве настала је дубљењем стене, а затим озидана каменом.

Налази се на брдима између планина Чемерно и Радочело и са овог места смештеног на самој ивици дубоке провалије, пружа се невероватан поглед на прелепу природу Рашког краја, где у апсолутној тишини, свежем ваздуху и специфичном духовном миру, уживају сви који успеју да дођу до овог скривеног места.

Наиме до испоснице може се доћи само пешачењем уз високу литицу кроз густу, богату шуму, и то уском стазом чија ширина је мања од једног метра.

Испосница се састоји од више келија, које и данас користе монаси, тако да је испосница увек „под кључем“ и у њу, осим монаха, се не може ући без благлослова верских старешина.

Ово место, осим што има своју духовну вредност, истовремено је и од великoг културног значаја за Србију.

Наиме, ту је настала преписивачка школа под патронатом Светог Саве, из које су потекле књиге исписане српским језиком на ћирилици, а најпознатија дела су Житије Светог Симеона и Студенички типик.

Последњи стални житељ испоснице, који је ту провео последње 43 године свог живота, био је монах Гаврило, који је трагично страдао у пожару децембра 1981. године.

Његово гробно место је свакодневно отворено, тако да сви посетиоци могу да уђу и запале свећу настрадалом монаху, који је био веома омиљен у Рашком крају. 

број коментара 0 Пошаљи коментар