Вудсток је био рај и пакао на једном месту

Није био на фестивалу у Вудстоку јер је месец дана раније у лондонском Хајд парку слушао Ролингстонсе, али рок критичар, новинар и публициста Пеца Поповић испричао је за РТС све занимљивости о догађају који је, како каже, био позив на стварање праведнијег света и доказ да некада и утопија може бити функционална.

Зашто је баш Вудсток одабран као место за фестивал? Кажу да има везе са Диланом?

Наивно је рећи да одабир места има везе само са Диланом. Мајкл Ланг, човек који је дошао на идеју да направи концерт какав до тада није одржан, избаро је Вудсток из неколико разлога.

Његова идеја је била да место буде близу аеродрома и близу великог града. Велики град је Њујорк, а у њему имате четири велика аеродрома.

Тражили су и пасторлано место које би личило на хипи културу која је 1969. године била на свом врхунцу. Пронашли су оригинално место у градићу Вудстоку, али када су мештани видели да постоји велико интересовање за њихово село и околину, уплашили су се, па су четири недеље пре фестивала отказали Лангу и његовим партнерима.

Зато су они били принуђени да траже згодно место у близини и нашли су фарму Макса Jaзгара која је заправо 100 километара удаљена од Вудстока. То је фарма од 240 хектара и он je пристao да је стави на располагање.

Чинило се да то није лоша локација зато што је више путева водило ка њој. Ипак, када је почела гужва, испоставило се да локација није довољно добра јер су сви путеви били закрчени већ два дана пре почетка фестивала.

Једини могући саобраћај остао је хеликоптерски за организаторе и учеснике, а пешачки за публику. Све остало је било немогуће. Када су видели на шта локација личи неколико дана пре фестивала, донета је одлука да улаз буде бесплатан.

Претходно су се карте продавале по цени од 18 долара за сва три дана и појединачно за седам долара. Идеја је била да на дан концерта карта буде скупља за један долар, али се већ у среду, два дана пред почетак, знало да ће фестивал бити бесплатан.

Планирано је да дође 50.000 људи, а испоставило се да је дошло 400.000 и више. Зашто се то догодило? Да ли су томе кумовали и медији и околина која није прихватила да се фестивал одржи на првобитно замишљеном месту?

Не треба заборавити да је хипи култура имала упориште на западној обали (САД), да је први фестивал одржан у Монтереју две године раније. Калифорнија је навикла на хипике и на све оно што прати хипи културу.

Конзервативна источна обала, без обзира на искуство које је имала са фестивалом Њупорт који је око 200 километара удаљен од места Вудсток, навикла је на мање фестивале. Нико није знао у шта ће се позив на три дана музике, љубави и мира претворити.

Нити је фестивал био у Вудстоку, нити га памтимо по миру и љубави, па ни по музици, али га памтимо као нешто што је променило свест људи о самој музици и о америчкој генерацији која је тада стасала и која је сматрана хипицима.

Све су их подвели под хипике, али нису тамо били само хипици, већ млади људи који су желели на скупу да покажу да замишљају један бољи свет, свет без рата у Вијетнаму.

Не заборавите, 1969. године, 543.000 америчких војника је било у Вијетнаму, недељу дана раније Менсонова банда је убила глумицу Шерон Тејт и целу једну породицу, Јан Палах се палио у јануару и не заборавите догађај који је обележио исту годину – три недеље раније су се први људи спустили на Месец.

Било је потребно показати да Америка није за рат, да постоји разумевање за људе других полних склоности, друге боје коже, за студенте којима се не допада ситуација у држави.

Све се дешава и непосредно после убиства Кенедија млађег и Мартина Лутера Кинга. Дакле, постојали су и уметнички и социолошки па и људски разлози да се сакупимо и покажемо да се не слажемо са том Америком, са тим светом, да желимо мало бољи, толерантнији и праведнији свет.

Зашто онда кажете да не памтимо Вудсток по миру и љубави?

Када данас причате о Вудстоку, то су последице, али не заборавите три огромна пљуска, недостатак хране...

Када се данас сећа о Вудстока, неко говори о рају или о паклу. Може да прича о најбољим или о најгорим успоменама.

Резултат тога је могућност да се сакупи 400 или 500.000 људи и да се догоде само две случајне смрти, да се три бебе роде. А данас када направите најобичније уличне демонстрације у било ком граду света, имате мртвих и рањених.

Када је Вудсток заправо постао легенда?

Вудсток је постао легенда оног момента када се видело да је ниоткуда направљен највећи град у савезној држави Њујорк и када се видело да у таквим безусловним условима може да се живи.

Могу да се трпе различити од вас, можете да делите оно што имате у торби, на крају крајева, можете да се скинете голи, да се понашате како вам није дозвољено ни на факултету, ни у школи, кући или на улици и да притом ваша боја коже и ваше понашање не вређају никога.

Е то је порука – дај да живимо у свету у ком имамо права да будемо ми. То јесте можда утопија, али се показало да некада и утопија функционише.

Због чега концерти који су касније организовани у част Вудстока не могу да се пореде са оригиналом?

Реприза никада није иста као премијера. Реприза може бити и боља, али то чудо премијере се никада не може поновити, то чудо да присуствујете нечему чему нико пре вас није присуствовао, да имате дводневно, тродневно искуство путовања, одисеје или како амерички медији кажу, велики ход корњача ка плажи.

Идете ка некој недођији верујући да ће ту бити нешто. То нешто кроз време добија друге димензије, увећава се и улепшава и ствара се друга слика.

Ви без те слике сте сиромашнији. То вам ја причам пошто знам своје лично искуство са разних фестивала по Европи крајем шездесетих година.

Од првог Вудстока, преко тих концерата па до данас, чини се да сви кубуре са организацијом?

Не! Не заборавите да је Вудсток први фестивал који су клинци организовали за клинце.

Монтереј фестивал, две године раније, организовали су старији, финансирали су старији. Флорида фестивал, у чијој је организацији Мајкл Ланг, организатор Вудстока, први пут учествовао, зависио је од претходне генерације.

Вудсток су организовали људи стари између 23 и 25 година. Први пут су хипици организовали нешто за хипике, али се и први пут испоставило да су хипици са амбицијом капиталиста ушли у тај посао јер је организација Вудстока била заснована на два милиона долара.

Пре тога се никада није причало о парама, а тада се знало да велики догађај тражи велику инвестицију. Они су изгубили паре на самом фестивалу, али филм и плоча су донели огроман новац.

Због чега нека од највећих музичких имена тог доба нису учествовала на Вудстоку?

Нису дошла четири највећа имена тог момента у свету из објективних разлога.

Битлси су последњи концерт одсвирали 1966. додине у Калифорнији. Јесу касније на крову у Лондону свирали оних неколико песама, али то је било изненађење за пролазнике, па и за компанију "Епл", јер нису практично ни постојали.

Стонси су неколико недеља раније изгубили Брајана Џонса, свирали су 5. јула те године на концерту у Хајд парку, на којем сам био. То није била увежбана група са новим гитаристом Миком Тејлором, а већ су имали турнеју заказану за јесен по Америци која је кулминирала западним Вудстоком односно трагедијом у Алтамонту.

Нисте имали Дилана, који је већ заказао наступ на острву Вајт последње недеље августа, а то је био његов повратак на бину после четири године.

Нису били ни Дорси. Нису могли јер је Морисон имао проблема са свлачењем на сцени и имао је судску процедуру. Први пут после тога је наступио на острву Вајт годину дана касније. Имао је дозволу само да слети на бину, одржи концерт и врати се.

Дакле, четири различита објективна проблема. Али онај ко је прешао преко бине Вудстока, он је направио каријеру за цео живот. Када имате 400 или 500.000 људи, свако понесе неку емоцију, свако у некаквим климатским, емотивним и здравственим околностима препозна у неком наступу неку вредност коју други не препознају.

Сваки од 31 учесника је профитирао од свирања тамо, иако је сваки од њих добио најмањи хонорар у каријери. Захваљујући наступу на тој великој бини, сви су касније добијали много већи новац.

Мајкл Ланг, организатор, имао је буџет од 250.000 долара да плати све учеснике. Данас ко год дође у Београд не добије испод 200.000 долара.

Не заборавите, 13 година после Вудстока, Ланг је у Београд довео Џоа Кокера. Хотелски рачуни у Београду су му били скупљи од наступа на Вудстоку.

Последња два концерта у каријери групе "Џеферсон старшип", наследника групе „Џеферсон ерплејн" била су у Ужицу. Њихови авионски трошкови до Београда су били већи него хонорари на Вудстоку.

Које бисте извођаче са Вудстока издвојили?

Никада нико није имао храбрости да изађе на бину и затвори велики фестивал химном своје земље. Мени је то велики гест. Ја се сећам колико сам био узбуђен када сам гледао филм Вудсток.

Исто тако сам био узбуђен 20 година касније на једном мировном концерту у Дому омладине, када је Која из Дисциплине кичме изашао и одсвирао "Хеј, словени" док се земља распадала. То је била порука. Свирати химну са гитаром уместо стајати мирно са пушком док се интонира химна, то је нешто другачије. Порука је добра – волимо нашу земљу на наш начин.

Џими Хендрикс и то свирање химне јесте догађај, међутим, немојте да губите из вида Кокера. Он је један инсталатор хлађења из Шефилда који је захваљујући својој верзији песме Битлса направио светску каријеру. Изнео је на бину енергију и бео глас који је смео да пева пред црном публиком. Он је белац који је певао на црначки начин и то изазива чудан колоплет емоција.

Не заборавите „Тен јирс афтер". Волели смо ту групу, ми који смо знали. Ја сам тада живео у Енглеској, па сам знао о чему се ради. Џеф Бек је имао саобраћајну несрећу, а требало је да он буде звезда. Поломио се три недеље пред Вудсток, па је позвана група "Тен јирс афтер". И они су направили невероватну каријеру.

Једно је кад певате у малом клубу, а друго кад изађете пред 500.000 људи. Постојали су митови о Џенис Џоплин, али она изађе па ви видите да је то озбиљна ствар. Када изађу дувачи, пуно људи на бини, видите да то није измотавање, да ту има неке музике, неких аранжмана. У том амбијенту то звучи невероватно.

У филму и на плочи нема многих имена због издавачких уговора и права. Нема „Криденса", а имали су феноменалан наступ. Сваки од учесника је имао разлог да буде ту. Хонорари нису били важни. Када се ствара историја, нико не пита за паре. Када прође војска онда се отима, али када правите историју, важно је да је правите, а после наплаћујете своје услуге.

Какав је био утицај Вудстока на нашу културу?

Година 1969. је и за нашу културу јако важна. Дана 15. маја је одржана премијера мјузикла „Коса", која је подразумевала целу генерацију коју данас препознајемо по њеном утицају и значају, не само као хипи него као велику генерацију културе Југославије с краја шездесетих.

Као сведок, када је видео одјек Вудстока и шта се дешава са хипи културом, наш велики писац Бора Ћосић је у својој књизи „Миксд медија" дао формулацију на српском језику.

Он је рекао да „фестивал није само смотра, свечаност са музиком, већ догађајно нарочито конструисан резерват, специфичан резултат с посебним технолошким и психолошким исходима, нуклеус бескласне државе чуда с моралом иделаног друштва који се овде игра, кутијица с различитим стварима које припадају некој другачијој цивилизацији".

Мислим да је јако важно што је неко први пут на нашем језику формулисао догађаје које смо имали прилику да видимо у „Коси" и које су разумели Мира Траиловић, Јован Ћирилов, Драгослав Андрић, који је преводио, и та цела генерација која се укључила у „Косу" и која је касније видела изазов за припадање тој култури.

Реперкусије Вудстока смо видели тек на Хајдучкој чесми, осам година касније, јер нико није могао да претпостави како ће бити код нас када се много људи сакупи.

Када правите политичке митинге, они се организују, али ова чуда у култури се не организују, она се догађају на неки блесав и нелогичан начин. Ако се сетите „Заљубљеног Шекспира“, филма, и видите како се прави позоришна премијера, тако се прави и фестивал. Верујете и сањате да вреди нешто урадити, негде бити и нешто подржати.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(четвртак, 15. авг 2019, 19:32) - anonymous [нерегистровани]

Htjeo je ono sto ni danas nece....???

Zato su oni drugovi...
Drugovi komunisti...

(четвртак, 15. авг 2019, 16:27) - anonymous [нерегистровани]

Moj

drug Peca,neka je ziv i zdrav.