Златни јубилеј „Нових фосила“ – прича о одрастању, љубави, пријатељству

Прича о „Новим фосилима“ почела је пре пола века. Када је 1969. године основао групу коју су чинили само мушкарци, Слободан Момчиловић Мока сигурно није могао ни да наслути какав успех ће постићи, колико ће плоча, касета, а касније и ЦД-ова продати, колико концерата одржати...

Мока би најтеже, свакако, поверовао у то да ће њихови хитови дизати публику на ноге и педесет година касније. А управо се то десило пре неколико дана у београдском Центру „Сава“. 

Моку су, нажалост, пре 35 година, заувек однеле „небеске кочије“, као и ненадмашну певачицу Ђурђицу Барловић (1992) и бубњара Ненада Шарића (2012), али Сања Долежал, Владимир Кочиш Зец и Маринко Колнаго обележили су златни јубилеј концертом за памћење.

Године нису само број

Оно због чега су њихову музику волеле генерације и што ни распад заједничке државе није могао да промени, показали су још једном пред београдском публиком.

Уз једноставне и лепе песме, инспиративне текстове и музику препуну емоција, непосредни и симпатични Сања, Зец и Маринко, који увелико гази осму деценију, доказали су да су године само број, али и подсетили нас на, како њихова песма каже, добра стара времена!

Овај текст посвећујем њима, али и свима нама који их волимо и који смо расли уз њихову музику. Кроз својеврсни лексикон и личне асоцијације подсетићу вас на највеће хитове „Нових фосила“, али и испричати причу о одрастању, љубави, пријатељству... о једном времену које разумемо само ми из „генерације плус“ (како рече Сања, мислећи на наше године...). Схватите ово слободно и као „побуну“ тих истих генерација, као доказ да смо итекако живи и да имамо још много тога да подаримо овом свету!

Да те не волим – тужна и весела у исто време, и рођенданска и љубавна, песма која говори о оној вечитој муци коју је вероватно свако од нас бар једном осетио... осећају да дајеш превише ономе ко то баш и не заслужује.

Мене подсећа на прве љубави, на она силна маштања и жељу да те ОН примети, да ти се насмеје, али и разочарања кад схватиш да си се надао узалуд.

Најдраже моје – препуна емоција, Ђурђица Барловић у свом најбољем издању... Песма о несебичној љубави и оданости, о осећању да живот не вреди без вољене особе. Музика која асоцира на море, романтику... одводи вас бар на тих три-четири минута у неки сасвим другачији свет... уживање...

Плава кошуља – Сви имамо неку своју „кошуљу плаву“, неку светлуцаву, драгоцену, непрежаљену успомену на људе који су нам обележили живот. Сваког боли поновни сусрет са тим скривеним благом, али га истовремено и радује сећање на љубав, радост, осећања која мењају живот. Стисните понекад чврсто, како каже песма, ту плаву кошуљу и помешајте сне и јаву...

Саша – посебна песма у мом животу. Поједностављујући ствари, како то само деца умеју, моји школски другови закључили су да то што баш једна Ђурђица пева о Саши значи да сам и ја заљубљена у буцмастог Сашу из нашег разреда. Узалуд смо се и ја и Саша дурили, свађали и црвенели...за њих смо заувек остали пар! Одавно су нам се путеви разишли, не знам где је и да ли има „стан и красног клинца, посао сталан и кућног мезимца“, ал знам да ме ова песма увек подсети на њега и на наше Прво 4!

Тонка – поново асоцијација на школу, али овај пут на наставницу која је носила исто име и на њену трагичну љубав са колегом из школе... Обоје су некако убрзо умрли, а ми смо били превише мали да бисмо схватили шта се тачно десило. Ова носталгична песма увек ме подсети на њих двоје.

Шта се смијеш клипане – Једна од песама са албума За децу и одрасле. Сетиће се вероватно све жене које су тада биле девојчице омота ове касете. Сви чланови групе били су нацртани оловком, а по својој вољи могли сте да им обојите косу, лице, гардеробу. Сећам се узбуђења с којим смо ишли у једину продавницу плоча и касета у граду да купимо нови албум, али и нестрпљења да га што пре донесемо кући и дрвеним бојицама оживимо фотографију Нових фосила. Била је ово идеална песма (а и читав албум) за рођенданске прославе које су се тада организовале у кућама и на које је долазио читав разред и комшилук.

Милена – по мом мишљењу, једна од најлепших песама Нових фосила. Иако је настала раније, а Рајко Дујмић тврдио да га је инспирисала девојка из Македоније коју је срео на мору, мене ће та песма заувек подсећати на филм Рајка Грлића из 1985. године За срећу је потребно троје и на Миру Фурлан у улози скромне Зденке, раднице у фабрици обуће која жели само мало љубави и пажње... То је, за мене, песма о свим скромним, невидљивим, радним женама које сваки дан пролазе крај нас, кријући руке, боре, сузе и надајући се да ће их код куће ипак дочекати љубав и мир.

За добра стара времена – Иако истоимени албум из 1986. године није баш много обећавао, ова песма је постала заштитни знак Нових фосила и нешто по чему их препознају и они чији су родитељи одрастали уз ову групу. Чини ми се ипак да је песма „дочекала својих пет минута“ тек после распада заједничке државе. Носталгију због покиданих веза некако смењује нада и срећа због поновног сусрета. Иако је ово љубавна песма, ја је доживљавам као мост између нас који смо се, силом прилика, растали, расули по свету и тражимо се свих ових година. И баш би било добро видети се опет, зар не?!

Ово је само мали, мој део онога што су нам за ових 50 година поклонили Фосили. Једино што бих могла да замерим тројцу који је наступио у Београду је то што у репертоар нису уврстили песму која код мене готово увек измами сузу! Нећу ништа више да напишем о њој.... Преслушајте па пресудите...

 

број коментара 2 Пошаљи коментар
(уторак, 19. нов 2019, 08:19) - anonymous [нерегистровани]

Divan tekst

Koliko emocija u ovim redovima...

(понедељак, 18. нов 2019, 18:37) - anonymous [нерегистровани]

Pored indeksa kultni sastav koji je bio po jugoslovenskom standardu, znaci snimim pesmu i nadzivim drzavu.

Steta sto su i oni nestali sa scene kao i mnogi drugi. Eh da ne bese tog rata, da li bi se i sad rado veselili uz dobre pesme. Posle rata dodje turbo folk, alternativa, tehno i feminizarni pevaci. Eto sve to predvidose atomci i docekase generacija.