Ebola: sve boje – crveno

Misteriozna zarazna bolest proširila se na izolovano selo Jambuku u severnom Zairu 1976. godine. Međunarodni tim doktora istražio je područje i otkrio da je u pitanju virus koji je kasnije nazvan ebola – po reci koja teče u blizini. Od 318 zaraženih osoba, 280 je umrlo od posledica bolesti. Vest tada nije mnogo okupirala svetsku javnost.

Dvadeset godina kasnije, Zair se raspao i nastala je Demokratska Republika Kongo – središte dva rata u kome je učestvovalo devet zemalja i brojne oružane snage. Konflikt je bio koncentrisan u zapadnom delu DRK, stradalo je oko pet miliona ljudi. Ni ova vest nije izazvala veću pažnju svetske javnosti. Ipak, oružane snage se i danas nalaze u tom regionu.

Prošle godine, ebola se vratila u bivšu zonu konflikta – kao što se i 25 puta pre toga vratila u podsaharsku Afriku. Međutim, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u tom poslednjem izbijanju epidemije, čak 2.968 osoba je do danas inficirano virusom, 1.986 je stradalo od posledica infekcije, dok su 884 osobe preživele. Ovo je druga po veličini epidemija ebole i čini se da, uprkos svim naporima na hiljade zdravstvenih eksperata na terenu, nije izvesno kako će se obuzdati.

Od 1976. godine bilo je potrebno da se mnogo toga nauči o eboli, ali danas je sve drugačije – poznati su simptomi i kako se bolest širi. A što je najvažnije – postoje dve nove delotvorne eksperimentalne terapije i jedna „dobra“ vakcina, a postoji mogućnost da i druga uskoro bude odobrena.

Krajem meseca, eminentnom virologu Žan Žaku Mujembeu iz Demokratske Republike Kongo uručena je prestižna nagrada japanskog cara Naruhita za doprinos istraživanju ebole i drugih smrtonosnih virusa, i posvećenosti u obučavanju medicinskog osoblja za rad u ekstremnim situacijama.

Naime, profesor Mujembe je 1976, sa 34 godine, bio prvi virolog koji je ikada video pacijenta sa ebolom; učestvovao je u borbi sa devet epidemija koje su pogodile njegovu zemlju.

Te 1976. godine Mujembe nije znao o koliko opasnoj bolesti je reč. Uzimao je krv pacijenata i radio biopsije preminulih bez rukavica. „Da nisam prao ruke redovno, bio bih mrtav sigurno“, rekao je Mujembe u jednom intervjuu. Ipak, virus je nađen u krvi medicinske sestre koja je bila u njegovoj pratnji do Kinšase. Strogi karantin i izolacija pomogli su da se suzbije epidemija. Tada je registrovano 318 slučajeva. Posle ove, bilo je još osam manjih epidemija u Demokratskoj Republici Kongo, koja je tako izgradila reputaciju zemlje koja zna da se izbori sa virusom.

Danas profesor Mujembe, u 77. godini života, vodi Nacionalni institut za biomedicinska istraživanja. Predsednik DRK Feliks Čisekedi postavio ga je na čelo vladine komisije za suzbijanje epidemije; u međuvremenu je ministar zdravlja Oli Lunga podneo ostavku, tako da se Mujembe još jednom našao u teškoj poziciji u svojoj karijeri. U izjavi za Sajens rekao je – „Epidemija može da se stavi pod kontrolu u tri-četiri meseca. To jeste ambiciozno, ali mislim da je dostižno“. Ovoga puta izazovi su veći, nastavio je Mujembe, počevši od činjenice da su žarišta u zoni konflikta, gde država ima otežan pristup: „ovaj deo zemlje nema komunikaciju sa administracijom u Kinšasi“.

Dodatno, ubrzani koraci vlade da se izbori sa ebolom izazvali su sumnju kod određenog dela stanovništva. Nepoverenje je dovelo do toga da ljudi izbegavaju vakcinaciju i čak fizički napadaju zdravstvene radnike na terenu. „Kao da se bitka vodi između nepoverenja u vakcinu i uspešne terapije bolesti“, kaže Džeremi Konindik iz Centra za globalni razvoj u Vašingtonu, koji je posetio region u aprilu i napisao izveštaj o naporima Svetske zdravstvene organizacije na terenu.

Kada se imaju u vidu mnogi drugi problemi s kojima je profesor Mujembe suočen, debata o vakcini je pozadinska tema. Jasno je da sama vakcina ne može da reši problem. Glavni cilj je ispitivanje sigurnosti i efikasnosti vakcine. „Testiranje vakcine je veoma važno, i to baš u toku epidemije, kada možemo da uradimo dodatna ispitivanja i ustanovimo šta treba razvijati u budućnosti“, ističe Mujembe za Sajens. Iako je ovo njegova deseta borba sa epidemijom u DRK, profesor već ima na umu sledeću.

Obećavajući rezultati novih terapija možda će privući pacijente da potraže pomoć u medicinskim centrima za lečenje ebole na terenu, a to će dovesti do toga da se i zaraza manje širi. Vest da bi oko 90 odsto pacijenata moglo da preživi uz novu terapiju mnogima je dala nadu.

„Imamo fantastične vesti: dobili smo novi ʼalatʼ u borbi protiv ebole. Ali to ne znači da smo je zaustavili“, rekao je Majk Rajan, izvršni direktor Svetske zdravstvene organizacije za programe zdravstvenih kriza. „Ono što će zaustaviti epidemiju ebole – pod vođstvom profesora Mujembea i vlade DRK – jesu dobar nadzor, prevencija i kontrola, odlična pokrivenost vakcinom, i upotreba drugih terapija u lečenju bolesti.“

Podsetimo, ukoliko se epidemija ne stavi pod kontrolu, može da se proširi izvan teritorije DRK, a zatim i Afrike, kao što se to dogodilo za vreme zapadnoafričke epidemije ebole 2014–2016.

Deklaracija o globalnoj zdravstvenoj krizi koju je nedavno donela Svetska zdravstvena organizacija, peta je takva deklaracija u istoriji. Ona donosi veću međunarodnu pažnju i pomoć i predstavlja korak napred koji je dobrodošao; ipak, neophodno je da se napravi još mnogo koraka kako bi se trenutna situacija na terenu preokrenula.

broj komentara 1 pošalji komentar
(sreda, 28. avg 2019, 17:02) - anonymous [neregistrovani]

Bravo!

Bravo za ovaj sveobuhvatan, koristan, naučni tekst koji svi možemo da razumemo!!! U poplavi raznoraznih paničnih, tabloidnih naslova i katastrofičnih vesti, ovako ozbiljno i temeljno štivo iz oblasti nauke, može da se nadje samo na portalu RTS-a.