Petrući, hteo si da zasmejavaš i za...

Ode i ti, Petrući. Nije lepo, ni od koga od vas otišlih, nismo se tako dogovorili. Tekstovi koje smo pisali bili su predviđeni za radio i TV emisije, sale i hale, Bona fidese i KST-ove, Dane studenata, mladosti i bezbednosti, a ne za komemoracije i poslednje ispraćaje. Svi mi zajedno hteli smo da zasmejavamo, a još i više da radimo ono što takođe počinje na „za”, ali ima i nastavak koji se ne koristi u pristojnim tekstovima.

Znam kako ti je bilo kada smo ostali bez Neše. Niste vi bili par samo na radiju. Nerazdvojni i nezaboravni na priredbama, kako se nekada govorilo, od Triglava do Đevđelije, kako se takođe nekada govorilo.

Dve bujice priče, pesme, imitacije na sceni, a često i mnogo više pre i posle nje pravile su od uobičajenih estradnih nastupa ono što kod drugih nikada nije bilo moguće – umetnost. Da ste bili na daskama nekog pozorišta ushićeni kritičari bi pisali bajke o genijalnim improvizacijama, a ovako je ta genijalnost ostala samo za slušaoce radija. Do jednog trenutka.

Kada je taj trenutak došao, ne odjedanput i ne preko noći, smeh se prelio i na daske. Pozorišne ponekad. Sećam se divnih predstava na sceni novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, ali i mnogo manjih prostora. Jer ko nije dobio ovacije u Domu rudara u Senjskom Rudniku, ne zna šta je srećna publika.

Tu publiku si znao da osetiš, da se prilagodiš, da deluješ iz drugog plana, da tekstove koji su isticali i u centar zbivanja gurali druge nekako izmeniš i da zavladaš situacijom. Neosetno i da se niko ne oseti uskraćen i povređen.

Najbolja odjavna špica od juče je, da upotrebim najneprikladniji izraz, bogatija za još jedno ime. Ljubi, Neši, Gagi, Sulji, Aci, Miletu Piletu, Peri, priključio se i Petrući. Pozdravi društvo u nekoj nebeskoj Kamenoj sali Radio Beograda.

I, dabome, počivaj u miru, Čiko.

broj komentara 0 pošalji komentar