Заборављена оперска либрета – Кинескиње

У другој емисији циклуса у коме емитујемо опере писане на либрето Кинескиње Пјетра Метастазија из 1735. године, слушаћете музику коју је на ове Метастазијеве стихове компоновао Кристоф Вилибалд Глук

Средином 18. века Глук је изградио завину каријеру путујућег оперског композитора. Пишући у престижном стилу италијанске опере серије, добијао је завидне ангажмане у Милану, Венецији, Напуљу, Торину, Прагу и Лондону. Међутим, овај вид каријере носио је са собом и сталну несигурност са којом се нису суочавале Глукове колеге које су радиле као дворски композитори. Почев од 1752. Глук је боравио у Бечу, покушавајући да осигура позицију на царском двору. Првих неколико година је радио у служби кнеза Хилдбургхаузена, а догађај на коме су га запазили чланови царске породице била је вишедневна прослава коју је кнез 1754. године приредио у Шлосхофу, надомак Беча. Глукова опера Кинескиње писана је, поред других оперских дела, за ову прилику, а пратила ју је запажена декорација у кинеском стилу сценографа Ђованија Марије Кваља. Занимљиво је да је деветнаест година раније прва поставка овог либрета, из пера Антонија Калдаре, писана управо за аматерско извођење у коме су улоге тумачиле Марија Терезија, тада престолонаследница, њена сестра и још једна дворска дама. Да је царска породица је позитивно примила Глуково дело сведочи и чињеница да је након премијере композитор од цара Франца I, супруга царице Марије Терезије, добио бурмутицу са стотину златних дуката, те да је опера ускоро изведена и у бечком дворском позоришту, Бургтеатру. Својеврсну занимљивост представља и чињеница да је седам година касније ова опера пронашла пут и до двора Катарине Велике у Санкт Петерсбургу, и то захваљујући бечком музичару Јозефу Штарцеру, који је познавао премијерну продукцију, те је Глукову партитуру понео са собом када је прихватио ангажман у Русији.

Либрето за оперу Кинескиње представља једини текст са комичним елементима који је написао Пјетро Метастазио и део је израженог интересовања за земље Оријента током 18. века, које се манифестовало пре свега на плану декоративних, ликовних и сценских уметности, али неретко и у архитектури, књижевности и музици. Интересовање за Кину посебно је било подстакнуто све интензивнијом трговином предметима за свакодневну употребу, пре свега оних од порцелана и лакираног дрвета, чијом технологијом израде Европљани још век нису били овладали. Помодарство спрам кинеских објеката и стила било је присутно и у средиштима европске политичке моћи - на краљевским дворовима - али је чак и ту било присутно неразумевање или драстична неупућеност о овој далекој цивилизацији. Тако је, на пример, на двору Луја XIV у Версају изграђен „кинески Тријанон", палата обложена плочама од плаво-белог порцелана, које су убрзо пропале, јер је владало погрешно мишљење да се порцелан у Кини користи за израду фасада. Када су у питању сценске уметности, измештање позоришних фабула у предео Оријента говорило је врло мало о самој Кини, али је омогућавало критичку и иронијску дистанцу према феноменима у самој Европи. Метастазијев либрето Кинескиње је тако саткан од ироничног приказа три оперска манира - трагичног, пасторалног и комичног - кога демонстрирају три сестре, Кинескиње, у наводном покушају да у својој домовини подражавају европску оперску традицију.

Аутор емисије Срђан Атанасовски

број коментара 0 пошаљи коментар