Последња генерација композитора-виртуоза

У првој емисији циклуса у којем отварамо питање како j00е настао јаз између композитора и виртуоза, слушаћете дела Карела Антона Фодора, Јохана Георга Хајнриха Бакофена и Јозефа Велфла.

На прелазу из XVIII у XIX век каријера виртуозног интерпретатора с једне, те композитора који је афирмисан у жанровима озбиљне музике попут гудачког квартета и симфоније с друге стране, не само да није била неспојива, већ је представљала доминантан облик рада композитора који нису били везани за свет опере, нити црквена или дворска намештења. Овакав модел, међутим, доживео је кризу у другој деценији XIX века, када се отворио јаз између композитора и виртуоза: од композитора озбиљне музике очекивало се да се не упуштају у ексцесе виртуозних наступа, док су се интерпретатори углавном држали компоновања виртуозих дела за сопствени инструмент. Фигура Франца Листа остала је једини изузетак који је пркосио овом поретку, заменивши тако читаву плејаду композотора-виртуоза претходне генерације - од Јана Ладислава Дусека до Луја Шпора. У четири емисије покушаћемо да одговоримо на питање због чега је дошло до ове промене, те да представимо музику последње генерације композитора-виртуоза.

У креирању наратива о томе да композитор „озбиљне музике" не може уједно бити - и наступати као - виртуоз, не треба занемарити утицај догађаја у животима појединих композитора који су њима управо осујетили овакву каријеру. Лудвиг ван Бетовен, који се на почетку подједнако афирмисао као пијаниста и као композитор, 1798. је почео је да пати од губитка слуха, тако да од 1811. године више никада није свирао клавир у јавности. Бетовен је представљао модел композитора нове, озбиљне музике, намењене пажљивом слушању и разумевању, а музички писци романтичари неретко су митологизовали управо његову изолованост од спољног звучног света. У потоњој генерацији композитора-романтичара, Роберт Шуман је као двадесетогодишњак повредио руку и морао је да се одрекне пијанистичке каријере у коју је полагао велике наде. Управо ће Шуман, као музички писац и организатор, бити кључна личност у постхумној канонизацији још једног композитора који није наступао као виртуоз - Франца Шуберта.

Бетовенови савременици - супарници на пољу озбиљне музике - те чак и његови ученици композиције, по правилу су наступали као виртуози: Антон Еберл, Јозеф Велфл, те Фердинанд Рис и Карл Черни, балансирали су каријере пијаниста и композитора.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић

број коментара 0 пошаљи коментар