Хипократија

Kоје су хируршке могућности лечења слабинског и крсног дела кичме у случајевима болних стања проузрокованих променама услед старења?

Гост емисије је доцент доктор Горан Павлићевић, специјалиста неурохирирг и начелних Неурохируршке клинике у Војном медицинској академији у Београду.

Током прве половине живота, елементи кичменог стуба, а нарочито међупршљенски дискови, нека врста природних амортизера, иако су под сталним притисцима, добро одржавају своју физичку структуру и конфигурацију. Међутим, како време пролази, лигаменти и међупршљенски дискови све више губе влажност и еластичност, а у задњем делу пршљенова глатке зглобне површине малих зглобова постају делом неравне, углавном због дегенерације кичме као целине. 

У јесен живота, лако се може утврдити да међупршљенског диска у пређашњем облику више нема. Попут неке исушене воћке губи запремину и више не служи као поуздани пригушивач механичких удара. Међупршљенски диск који се по биохемијској грађи мало разликује од коже, не побољшава своја нарушена својства помоћу разних лекова и суплемената, па ни онда када је режим живота без физичких оптерећења. Kад диск постане довољно дегенерисан и недовољно ефикасан, поготово ако су сличном процесу подлегли и мали зглобови, онда је кичма у повремној дисфункцији. Иако се процес старења не може зауставити, сталном физичком активношћу малог интензитета продужава се трајање и функционалност лигамената, зглобних омотача и мишића, а то олакшава живот.
Али, шта је то „нормална" структура кичме одраслих особа у зрелом животном
добу? Вероватно је то она структура коју има већина појединаца у општој
популацији одраслих. Међутим, када се „нормално" дефинише на тај начин,
онда се подразумева да свако животно доба има своју нормалност. Оно што
је нормално за старе није нормално за младе и обрнуто. С друге стране, када
очигледне промене на кичми, типичне за старе, не дају симптоме, онда се не
могу сматрати патолошким, већ изразом природног биолошког процеса старења.
Стога, свака старосна група дефинише своје сопствене стандарде којих су свесни
искусни клиничари и зато раздвајају природне од патолошких промена на костима и меким ткивима слабина и крста. Тако гледано, фундаменталне промене и њихови
симптоми одигравају се на биохемијском нивоу, што утиче на микробиомеханичке и макробиомеханичке одлике кичме.

Први изненадни, јак и дифузни бол у леђима и његове касније епизоде јављају се најчешће између четрдесете и педесете године, али има их и раније - обично су кратког трајања, не шире се ниже од леђа и постепено нестају. Међутим, старењем се ситуација мења и болови се понављају непредвидиво, у неравномерним временским размацима - чак и после више година. Ишчезавање симптома не значи да су нестала унутрашња патолошка стања диска због којих пацијенти постепено мењају начин живота. Проблем настаје онда када се установи да притисак на нерве намењене карлици и ногама мора бити отклоњен хируршким путем да се ствари не би даље погоршавале. Таква могућност се сматра крајњим решењем и одлука о њеној примени се не доноси лако. О хируршком лечењу промена на кичми које изазивају болове, пре свега у слабинама и крстима кичме, говбириће нам наш драги и уважени гост др Горан Павлићевић.

Eмисију припрема и води проф. др Момчило Б. Ђорђевић

број коментара 0 пошаљи коментар