Гозба

ТОМА АКВИНСКИ. НАДА И ГРЕХ

 

"А нада која се види није нада, јер како се онда ко може надати ономe што види? Али ако се надамо ономe што не видимо, постојано га чекамо."

                                                                                                                  (Римљ. 8:24-25)

Према јудео-хришћанском учењу, божји је избор да човек може да буде спасен надом, а не оним што му је видљиво, јер уколико би чулно доступна природа била целокупна природа, тј. ако би спасење било могуће сада, онда нада у бога не би ни била потребна.
Тома Аквински (13. век), као један од најзначајнијих католичких мислилаца, наду је одредио као оно што превазилази све препреке које спречавају људски дух да досегне савршенство. Нада је тако повезана хришћанском догмом о прародитељском греху и вечном испаштању, тако што оставља могућност превазилажења грешне људске природе.

У понедељак 30.9.2019. године о проблему наде у контексту теолошке мисли Томе Аквинског разговарамо са Уном Поповић, професором на Филозофском факултету у Новом Саду, која је на ту тему имала излагање на недавно одржаном скупу Српског филозофског друштва у Сремским Карловцима.

Аутор: Александар Лукић

број коментара 0 Пошаљи коментар