Tokovi poezije

Eva Lipska, Julijan Pšiboš: Stihovi

U sedmičnom ciklusu TOKOVI POEZIJE, od ponedeljka, 15. do petka, 19. jula, možete slušati stihove poljskih pesnika, Eve Lipske i Julijana Pšiboša u prevodu Biserke Rajčić.

Eva Lipska je studirala Akademiju likovnih umetnosti, ali se ipak opredelila za poeziju. Debitovala je 1967. godine sa pesničkom zbirkom Stihovi. Godinama je radila kao urednik u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući i u časopisu Pismo. Od 1990. godine provela je deset godina u Beču kao direktorka Poljskog kulturnog centra i ataše za kulturu Ambasade Republike Poljske. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi, niti pravcu, iako je kritičari svrstavaju u novi talas. Pisala je prozu, drame, tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova. Dobitnica je niza prestižnih nagrada: Nagrada Košćelskih (Ženeva, 1973), Nagrada PEN kluba Robert Grejvs (1979.), Nezavisna fondacija za popularisanje poljske kulture (1990), Nagrada poljskog PEN kluba za celokupno stvaralaštvo(1993.), Nagrada Fondacije A. Južikovskog (Njujork, 1993). Njeni stihovi prevođeni su na sve poznatije svetske jezike. Godine 2013. bila je počasni gost 7. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija.

* * *

Julijan Pšiboš (1901-1970), pesnik, esejista i teoretičar moderne umetnosti, jedan od glavnih predstavnika Krakovske avangarde rođen je 1901. u selu Gvožnjica, a studirao je polonistiku na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Posle završetkla studija, od 1923. do 1927. radio je kao gimnazijski profesor, između 1937. i 1939. godine boravio je u Francuskoj, gde se upoznao s evropskom modernom umetnošću. Bio je blizak s avangardnim slikarima, posebno s konstruktivistima, objavljivao je u njihovim časopisima. Kao pripadnik grupe pisaca Krakovska avangarda napisao je niz teorijskih tekstova, kojih se u praksi držao, posebno onih vezanih za metaforu. Poezija koju je objavio u pet prvih svojih zbirki, u međuratnom periodu, pisana je u znaku Krakovske avangarde. Na svoj način je angažovana. Junaci njegovih pesama često su radnici, seljaci, zanatlije. Fasciniran, kao i svi avangardisti mašinom, i pesnika je tretirao kao radnika. Stoga često kod njega nalazimo „tehnički" jezik, a što se tiče forme - i pesme u prozi. Posle rata piše „jednostavniju" poeziju, u kojoj temu grada, mašine, civilizacije zamenjuje pejzažna i refleksivna lirika. Veoma mnogo je radio na „disciplini reči i slike" i metafori, pišući u duhu „rascvetavajuće poeme", manifesta Tadeuša Pajpera, glavnog predstavnika Krakovske avangarde. Veoma je cenjen i kao esejista. Drugi svetski rat uglavnom je proveo u svom rodnom selu, baveći se zemljoradnjom, a nakon rata uređivao je više književnih časopisa. Uticao je na pesnike rođene 20-ih godina, posebno na nastanak tzv. lingvističke poezije (Bjaloševski, Karpovič, Balcežan...) U periodu od 1947. do 1951. godine radio je kao diplomata u Švajcarskoj Kao član Udruženja poljskih pisaca dosta je putovao u razne zemlje, učestvovao na festivalima poezije, upoznavao se s drugim piscima i umetnicima, kojima je posvetio brojne pesme. Umro je 1970. godine i sahranjen u svom rodnom selu Gvožnjica. Bez obzira na složenost njegove poezije prevođen je i odlikovan nizom poljskih nagrada.

Čita Dušica Mijatović.
Urednica Olivera Nušić.

broj komentara 0 pošalji komentar