Aleksandar Milosavljević: Pozorišne aktuelnosti

U emisiji POZORIŠNE AKTUELNOSTI možete slušati osvrt Aleksandra Milosavljevića na komad Vilijama Šekspira „Kako vam drago”, u režiji Nikite Milivojevića i u koprodukciji Krušvačkog pozorišta i Nišvil fondacije, kao i na plesnu predstavu „Mandalika” nastalu u koprodukciji Bidadari plesnog studija iz Indonezije i Mudra teatra iz Srbije, koje su izvedene na drugom Nišvil teatarskom festivalu održanom od 2. do 11. avgusta u Nišu.

Inscenaciju komedije Kako vam drago Nikita Milivojević je osmislio za igranje pod vedrim nebom, na šta ne ukazuje samo naglašeno pučki karakter njegovog rediteljskog čitanja ovog Šekspirovog komada, pa ni rad s glumcima od kojih je Milivojević evidentno očekivao spremnost da se prepuste scenskim improvizacijama. Na pravi karakter njegove postavke, ili tačnije, na njegove namere, ponajpre ukazuje potreba da poništi famozni „četvrti zid" scene, odnosno rampu i nevidljivu barijeru koja se u klasičnom pozorištu uspostavlja između glumaca i gledalaca. Otuda je niz pokušaja aktera da „probiju" ovaj zid i stupe u kontakt s publikom, te kreiraju interaktivnu teatarsku situaciju, sada ostao bez adekvatnog ili bez ikakvog odjeka. Jednostavno, gledaoci su reagovali upravo onako kako se to od njih i očekuje u konvencionalnoj pozorišnoj konstelaciji kakvu podrazumeva takozvana scena-kutija. Ipak, Aleksandar Milosavljević ovoj svojoj konstataciji dodaje i pretpostavku kako je komad mogao da izgleda da ga nije osujetilo neverme, da je publika, pod vedrim nebom, stajala ili čučala, da se oslanjala na stabla ili zidove, da je sedela u improvizovanom gledalištu, ili da je u stopu pratila glumice i glumce na njihovom putu kroz šekspirovsku čaroliju. Kritičar ne može a da ne pretpostavi da bi tada ritam scenske igre bio mnogo drugačiji, da bi efektnije funkcionisala unutrašnja arhitektonika pojedinih scena i njihovih veza, da bi se na mnogo bolji način - opet možda - spojile dve magije: ona Šekspirova, literarna i autentično teatarska, te ona koju nudi prirodni ambijent.

Srpsko-indonežanska koprodukcija Bidadari plesnog studija i Mudra teatra Mandalika, nije autentičan primer slavnog balinežanskog ritualnog pozorišta, ali su plesačice i plesači na sceni amfitetra pokraj Nišave svojom predanošću i ozbiljnošću uspeli da nas uvedu i uspešno provedu kroz složenu priču preuzetu iz neke od drevnih legendi Balija, a obogaćenu elementima savremenog plesa. Teško da je neko u gledalištu znao simboliku svakog prefinjenog plesnog pokreta, a još je manja verovatnoća da je među prisutnima bilo i onih koji poznaju balinežansku mitologiju, ali je zato svako u publici mogao da se prepusti igri aktera i u svojoj glavi slobodno konstruiše vlastitu priču satkanu od onoga što se zbivalo na sceni. Sve je, naime, bilo na svom mestu, savršeno ljupko, egzotično i uzbudljivo, a svoj koreografsko-rediteljski posao valjano su obavili Ivana Ašković i Boris Čakširan, ocenjuje Milosavljević.

Čitala Biljana Jovanović.
Urednica emisije Tanja Mijović.

broj komentara 0 pošalji komentar