Први дан телевизије

Пре 61 годину, августа 1958, последње припреме за почетак емитовања телевизијског програма у Србији, изгледале су овако:

12. августа ситуација није била нимало ружичаста. Зграда је била недовршена, а то је значило да ћемо радити са минимумом потребних средстава, репортажним колима и телекином, јер студијске камере и остали уређаји још нису били монтирани. Неколико соба у левом крилу зграде било је оспособљено за емитовање Дневника и монтажу. Али, просторије на горњем спрату нису имале чак ни зидове. Тек што су биле монтиране, камере су почеле да приказују слику. Ту су стајала сјајна нова репортажна кола са нашим амблемима, што је посебно ласкало нашој сујети, а камере су се изгледа возале по принципу „дај мени мало".

Људи су се увелико сликали, а у тој гужви мували су се Лола Ђукић и инжењер Жижић, настојећи, наизглед без већег успеха, да заведу неки ред.

Послао сам телеграме агенцијама Телењуз, Јунајтед прес и Досина у којима је писало да очекујем да одмах почну са слањем пробног сервиса. Од Бошка Божовића из Лондона и Звонка Летице из Њујорка затражили смо да нам хитно пошаљу по један актуелни коментар, снимљен, наравно. Контактирали смо са Загребом и Љубљаном, замоливши колеге да нас снабдеју филмским причама са свог подручја. Са Радијом је договорено да нам један сарадник спрема преглед живих вести, јер на Сајму нисмо имали и дуго нећемо имати телепринтер.

Све снаге су биле концентрисане на Дневник, јер смо око његовог емитовања имали највише обавеза.  Главна режија није имала непосредну визуелну везу са студијом, због чега смо били принуђени на ризичну импровизацију, да Станишић командује камерама из репортажних кола, а ја из главне режије, и да се међусобно споразумевамо преко једног пољског телефона.

Координацију свих послова у редакцији водила је Ружица Мицић која је морала да зна све, од тога где је који новинар или сниматељ, каква је ситуација са развијањем филмова, па све до тога да шофер Ђока на време из Радија прибави вести.

У четвртак, 21. августа, били смо коначно у студију. Покушали смо да извршимо прву пробу. Није то још увек био комплетан Дневник, али основна структура била је припремљена. Велимир Веца Лукић је направио преглед вести и причу о сахрани Фредерика Жолио Кирија, Светолик Митић блок филмских прича о догађајима на Средњем истоку, Симо Гајин две друге спољно-политичке приче, Небојша Поповић две приче из науке и технике, а Мирко Милорадовић је извештавао о спорту.

Нажалост, проба није успела.

Из недокучивих разлога нисмо могли да добијемо слику са камере. Због тога смо само могли да процењујемо какав је однос између текста, слике и музике. Сви покушаји да се нешто поправи били су без успеха. Разишли смо се у нади да ћемо, макар сутра, пре почетка програма, моћи да испробамо један Дневник.

За петак, 22. август, припремили смо за пробу комплетан Дневник. Све је беспрекорно функционисало. Извели смо је два пута и тако ипак успели да видимо како ће све то изгледати када програм крене у етар. Поред све компликованости извођења, прелази из студија на филм и обрнуто текли су глатко, однос текста, слике, музике и шумова био је добар, а Мића Орловић, па Мића се показао - управо сјајно.

У суботу, 23. августа 1958. године, из студија на Сајму, тачно у 19 часова и 30 минута чуло се прво Добро вече из београдског студија.

Одломак из књиге „Пре почетка" Игора Леандрова

број коментара 0 Пошаљи коментар