Даниловград: Представљено откривено српско културно благо из аустријских архива

У организацији Удружења Бјелопавлића ”Бијели Павле”, у Центру за културу у Даниловграду, одржано је ауторско вече Петра Милатовића Острошког из Беча. Било је ово његово званично прво књижевно вече у завичају и представљање публици у Даниловграду и Бјелопавлићима. Милатовић је члан Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Црне Горе, редован члан Матице српске, аустријског удружења писаца и аутор је преко 40 књига на српском и њемачком језику.

Поред говора о ранијим издањима највише пажње посвећено је представљању последњег остварења, књиге "Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија". Овом приликом, Вељко Топаловић, издавач из Београда представио је друго фототипско издање најлепше ћирилићне књиге "Мирослављево јеванђеље".

Милатовића је представио професор Иван Луковац, модератор вечери, који се осврнуо на његов богат стваралачки опус, како у ранијем новинарском и литерарном тако и у књижевном раду.

Огњен Јововић, председник Удружења Бјелопавлића, поздрављајући бројну публику, у свом обраћању, казао је да је "Петар Милатовић, наш племеник, један од ријетких политичких дисидената, са ових простора који је још давне 1983. године емигрирањем напустио Црну Гору, неслагајући се тадажњим политичким системом и његовим уређењем. То се све косило са његовим принципима и схватањима политике, његовим принципима, причама и траумама, које је носио у себио због догађаја везаних за његову породицу кроз Други свјетски рат, када су му преко ноћи дјед и двојица стричева мучки ликвидирани".

Јововић је нагласио да је Петра Милатовића читав живот пратио тај крст, који је морао да носи и са њим да се бори, посебно на овим просторима до 1983. године, када је напустио Црну Гору.

"Као да је Петар бирао мјесто гдје ће бити рођен, гдје ће живјети, од кога ће бити рођен, и гдје ће бити крштен. Како Петар каже, част је имати ту кривицу, кад већ имам срећу у несрећи да припадам српском року. Тако је практично од рођења обиљежен као син државног непријатеља и то га је знамење пратило кроз читав живот".

Перо Радоњић, историчар, кустос Завичајног музеја у Даниловграду у свом излагању осврнуо се на Јернеја Копитара који је уз помоћ Вука Караџића и његових помагача, Вука Поповића и Вука Врчевића, развио врло ефинаксну мрежу у прикупљању српских манускрипта и србуља.

"Копитар је постао цензор за словенске књиге, а тада је постаљен за библиотекара у Хабсбуршкој дворској библиотеци. Карактеристичан примјер за пустошење српских светиња је манастир Морача, основан 1252. године, који је играо важну улогу у црквеном и друштвеном животу Срба. Вук Врчевић 1847. године извјештава Вука Караџића да у манастиру Морача имају 32 различите књиге, међу којима је већина њих на пергаменту. А 1854. године Вук Врчевић пише да је за 27 рукоиса у манастиру Морача платио 8 фиорина".

Радоњић наглашава да су старе црквене књиге нестајале, продавале се и одлазиле нетрагом. За многе се не зна траг, велики број их је уништен негригом и у ратовима прављењем фишека. Немали број је продат и препродат, неоткривен чами у разним архивима и депоима по свијету очеркујући да ће њихов садржај угледати свијетло дана, као у овом случају.

Петар Милатовић је у свом обраћању, описао посебно рад на последњој књизи, где је трагајући за изгубљеном грађом старих српских рукописа у бечким архивима пронашао право скривено и сачувано благо српске културе. У Аустријској националној библитеци, Универзитетској библиотеци и библиотеци манастира Конгрегације мехитариста у Бечу, пронашао је 159 средњовековних рукописа које немају ни Србија ни Црна Гора.

"Мој немиран истраживачки дух одвео ме до аустријских архива у којима сам пронашао старе рукописне књиге. Све сам то систематизовао на један научан начин без намере да кажем завршну реч и објавио у овој књизи. После завршетка рада, суочен са сазнањем да сам добио сва овлашћења да бесплатно снимам све средњовјековне рукописе и да користим снимке, иако је држава од 1945. године девет пута то тражила, добијала је само микрофилмове у црно бијелој техници. Мени је успјело, да дођем до оригинала, али то је сада посебна прича.
Имајући у виду да сам у ситуацији, да све фотографишем обратио сам се предсједнику САНУ, академику проф. др Владимиру Костићу. Предложио сам му, с обзиром да сам имао сва овлашћења, да САНУ буде носилац капиталног пројекта штампања репринт издања свих 159 средњовјековних рукописа. Тражио сам само да ми САНУ само додијели једног високопрофесионалног фотографа, који ће то далеко ефинасније и професионалније да фотографише од мене који сам аматер. Добио сам одговор, вјеровали или не, да САНУ у Београду није заинтересована за тај подухват!

Објавио сам ову књигу, јер сам то морао пред мојом савјешћу, јер је много тога прећутано. Из временских дубина сам извукао све оно што сам могао. Бољи познаваоци ових прилика кажу да је моја маленкост урадила оно што је требало да уради неколико тимова САНУ, што им не служи на част. Ја се ни мало не поносим својим трудом и својим достигнућем него изражавам жалост што све данас у овом народу у Србији и Црној Гори пада на леђа идеалиста појединаца", каже Милатовић.

Милатовић прецизира да књига "Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија" има четири дела, у првом делу се обрађује продаја српских реликвија и рукописа, коју је организовао Вартоломеј Јернеј Копитар, преко осталих, који је ангажовао аустријског конзила у Цариграду Отенфелда, да потплати грчке и турске власти и Хиландар, а таду су већуну монаха у Хиландару чинили Бугари, који су са задовољством крчмили то наше благо и продавали. Продали су 27 рукописа на пергаменту.

"Као посебан куриозитет издвојио бих аустријског конзула Михановића, иначе Хрвата пореклом, који је украо шест врећа средњевековних рукописа из Хиландара. Сада сам ја на трагу да тих шест врећа обрадим у аустријскојх националној библиотеци и аустријској државној архиви.

У другом дијелу обрадио сам свих 159 рукописа са коликолошким описом (археологијом средњвјековних рукописа), са свим елементима, врстом писма, садржином, врстом папира, величином, типом слова, илуминацијам и тако даље.

У трећем дијелу сам обрадио рад четири штампарије које су штампале ћирилчне књиге у Бечу, а то су штампарије Јозефа Курспека, Стојана Новаковића, штампарије Мехитариста и штампарије Гласа Срба. Ове четири штампарије за ових посљедњих 300 година штампале су 350 књига берз којих се не може замислити ни једна историја књижевности", објашњава Милатовић.

У четрвтом делу књиге Милатовић је дао пртеглед штампе која почиње у Бечу.

Вељко Топаловић, издавач из Београда, Бјелопавлићима је представио реликвију, друго фототипско издање "Мирослављевог јеванђеља", које је најстарији сачувани српски ћирилићни рукопис и од настанка је имао статус српске реликвије.

"Ово је најбоље издање по питању штампе злата и по питању реконструкције византијског повеза. Трудили смо се да направимо најбољу књигу могућу", рекао је Топаловић.

Писано је у последњој четвртини 12. века за вријеме хумског кнеза Мирослава, који је био старији брат Симеона Немањића. Топаловић је истакао, да је по разноврсности и лепоти, као и величини ликовних украса, организацији текста, раскошној позлати, формату, ово јеванђеље јединствено дело.

""Мирослављево јеванђеље" је 2005. године стављено у Унесков регистар светске документарне баштине међу 120 највриједнијих сачуваних покретних добара у историји под називом Памћење света. Многи ликовни украси Мирослављевог јеванђеља су у директној вези с текстом што му још више даје на значају у европској рукописној традицији тог времена", нагласио је Топаловић.

 

 

број коментара 1 Пошаљи коментар
(субота, 14. дец 2019, 12:30) - Милош [нерегистровани]

Величанстев подухват

Ово је величанствен подухват! Честитам гоподину Милатовићу. За истраживање оваквог колосалног материјала у другим државама ангажују се тимови најумних академика, а господин Милатовић је сам урадио оно што је давно требала да уради САНУ. Запрепастио сам се кад сам сазнао да је САНУ одбила да штампа репринт издања средњовековних српских рукописа који су отуђени и који се налазе у Бечу. Милатовић је несебично понудио јер има овлашћење да све снима, али некоме није стало да ово скривено српско благо угледа светло дана. На срећу Милатовић је сам све открио у овом феноменалном документарном делу. Док је оваквих ерудита и ентузијаста има наде за цео народ.