Устоличење династије Немањића

Марта 1196. године Стефан Немања је одлучио да преда престо свом сину Стефану.

Област средњовековног Раса је подручје у сливу горњег тока реке Рашке, омеђена високим бреговима и планинским површинама, које приближно одговара данашњој територији општине Нови Пазар. На северу се пружа до падина Голије, на западу до руба Пештерске висоравни, а према југу је, својим побрђима, затвара планина Рогозна.

Средином 12. века, у Расу се налазила српска посада. Рашки велики жупани су играли политичку игру у сложеним односима, дипломатским и често сукобљеним, између угарског краљевства које се налазило на северу и византијске државе.

И у тим лавирањима између Угарске и Византије, они су се придруживали током прве половине 12. века великим ратовима које је Угарска водила против Византије. Међутим, у великој офанзиви цара Манојла, око 1150. године, у борбама на реци Тари, Срби су поражени и велики жупан је морао да даје помоћне одреде Манојлу.

Одреди српских војника које је велики жупан био дужан да шаље византијском цару учествовали су средином седме деценије 12. века у борбама против Угарске, код Земуна и Београда. Управо у то време дошло је до важних промена у унутрашњим односима у Србији. Тада се први пут јавља име Стефана Немање.

Стефан Немања је био најмлађи Завидин син и имао је три брата: Тихомира, Страцимира и Мирослава. Будући да су Срби били потчињени Византији, титулу великог жупана цар Манојло Комнин доделио је најстаријем Тихомиру, а осталој браћи мање удеоне кнежевине на истоку земље.

Управљајући пространом облашћу на граници са Византијом, где су пролазили важни путеви, Немања је имао прилику да се лично сретне са царем Манојлом Комнином. Можда је то разлог више што је Немања, у односу на браћу, био у посебној милости код цара.

Охрабрен царевом наклоношћу, Немања је све више показивао тежњу за осамостаљивањем. Међутим, његов начин владања, као и подизање задужбине у Топлици, за коју није тражио дозволу од великог жупана Тихомира, изазвали су велико незадовољство његове браће. Непријатељски расположени, они су га позвали на одговорност и заточили у пећини.

Легенда каже да се молитвама упућеним Светом Ђорђу избавио из пећине. После тог чудесног  избављена, дошло је до оружаног сукоба са браћом у који се умешала и Византија, али овога пута против Немање. Одлучујућа битка се одиграла код села Пантина на Косову. Из тог окршаја Немања је изашао као победник и постао српски велики жупан.  

Што силом оружја, што дипломатском вештином, успео је да обједини српске земље и постави темељ на коме је почивала средњовековна држава у наредним столећима. После смрти Манојла Комнина, у савезу са Мађарима кренуо је да војном силом запоседне суседне византијске области.

У лето 1189. године, у Нишу је Стефан Немања отпочео преговоре са римско-немачким царем Фридрихом I Барбаросом, који је пошао у Трећи крсташки рат, предлажући му акцију против Византије. Крсташи нису имали среће, а Барбароса се недуго затим утопио у једном потоку.

Међутим, после битке на Морави, 1190. године, успостављен је мир између Србије и Византије. Дипломатски односи су учвршћени браком између Немањиног сина Стефана и византијске принцезе Евдокије, ћерке будућег цара Алексија III Анђела. Након што је ступио на престо, цар Алексије је свом зету Стефану доделио звање севастократора, које је по рангу било одмах после цара и деспота.

Српски велики жупан Стефан Немања са супругом Аном је имао три сина. Најстаријем сину Вукану поверио је на управу Зету. Средњег сина Стефана је припремао за свог наследника, а најмлађем Растку била је намењена управа над Хумом. Растко је веома млад отишао на Свету гору, где се замонашио и добио име Сава.

Марта 1196. године, Стефан Немања је одлучио да преда престо свом сину Стефану. На државном сабору у Петровој цркви на коме је извршена смена на престолу, Немања и његова жена Ана су се замонашили и узели имена Симеон и Анастасија.

После непуне две године, Немања је напустио Студеницу и отишао на Свету гору, где се прикључио свом сину Сави. Тамо су, уз допуштење цара Алексија III, подигли српски манастир Хиландар, у коме се Немања и упокојио у фебруару 1199. године.

Почетком 13. века, за Србију су настала тешка и смутна времена. Вукан, удеони кнез, који је носио по дукљанској традицији краљевску титулу, уз помоћ Угара збацио је брата Стефана са великожупанског трона. Међутим, у сукобу Бугарске и Угарске, тешко је пострадала Вуканова Србија.

Године 1203, опустошили су је Бугари. Стефан, кога је брат Вукан збацио с власти, успео је да, у хаосу који је настао, поврати престо. Последице тог братоубилачког сукоба биле су веома тешке. Ратна разарања однела су много жртава, а глад и заразе су покосили већи део становништва.

На крају, браћа су се помирила и успостављено је стање какво је било и у време Немањиног силаска са власти. Да би се учврстио успостављени мир, монах Сава је кренуо у отаџбину носећи Немањине мошти. На граници, дочекала су их помирена браћа, која су их допратила до Студенице, места Немањиног вечног покоја.

Године 1204, крсташи освајају Цариград, што доводи до слома Византије. Србија добија нове суседе, који настоје да на Балкану преузму улогу потиснутог Царства. Избијају нови ратови, који као последицу имају знатне промене граница.

У тим ратним временима, Стефан Немањић је успео да коначно стабилизује власт у нишкој области, Врању и горњем току Јужне Мораве. Тако се под контролом српске државе нашла велика деоница изузетно значајног пута који је повезивао Европу са Цариградом и Блиским истоком. Било је то важно подручје на које су претендовали и суседи, тако да ће га Срби током целог 13. и 14. века упорно бранити и постепено проширивати.

Стефан Немањић није само ратовао већ је успостављао и пријатељске односе са суседима. Његов велики успех представља и приближавање тада утицајној Млетачкој републици. Ови пријатељски односи учвршћени су Стефановом другом женидбом. Овога пута Стефан се венчао са Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола.

После две деценије владавине, краљ Стефан Првовенчани, уз савете и помоћ Саве, започео је грађење своје задужбине у Жичи. Жича није само била задужбина Стефана Немањића већ и место крунисања потоњих српских владара из лозе Немањића.

Пут до добијања круне био је трновит, јер у то време српском владару круну није могао дати византијски цар, него само папа. Од 1204. године, Стефан Првовенчани је покушавао на разне начине да од папе добије круну, што је наилазило на отпор међу свештенством Рашке епископије. Године 1217, папски легати су дошли у Рас и крунисали га.

Краљ Стефан Првовенчани умро је 1227. године.

број коментара 3 пошаљи коментар
(четвртак, 08. феб 2018, 12:50)
bozidar [нерегистровани]

Svaka cast

Ukazujem Vam veliko postovanje zbog realizacije projekta o Nemanjicima.....
Samo tako nastavite.

(среда, 07. феб 2018, 22:37)
Bez komentara... [нерегистровани]

Volim serije RTSa

RTS nikad nije imao pogresnu tv seriju, uvek pun pogodak. Bas tako i sada sa serijom Nemanjici. Jedva cekam 18. februara kada se prikazuje 2. epizoda najbolje serije svih vremena, za sada.

(среда, 07. феб 2018, 18:15)
Vlado [нерегистровани]

Edukacija

To se trazi, samo nastavite sa edukativnim sadrzajem.