Завидини синови

Борба за власт Стефана Немање, Тихомира, Мирослава и Страцимира била је снажнија од братске љубави.

Средњовековни вазали међусобно су се сукобљавали и отимали над оно мало територије што им је милошћу великих владара уступана на коришћење, иако су за исту плаћали скуп данак. Међутим, и вазаластво се степеновало. Бити вазал с већом територијом или мањом, није била занемарљива ствар, посебно ако вам је вазал рођени брат.

Такве су прилике биле и у време родоначелника лозе Немањића, Стефана Немање. Као најмлађи од четворице синова великаша Завиде, Стефан Немања је постављењем свог најстаријег брата Тихомира за великог жупана, од стране византијског цара Манојла Комнина, био на двоструком губитку. У подређеном положају како на Византију тако и на рођеног брата.

Немањи су припале области око Ибра, Расине, Топлице и Јабланице. Управљајући пространом облашћу дуж границе са Византијом, где су пролазили важни путеви, имао је прилику да се лично сретне са царем Манојлом Комнином.

По неким хроничарима управо је то био разлог зашто је Немања, у односу на браћу, био у посебној милости код цара, и што је добио на управљање подручје данашње Топлице где је као удеони кнез и отпочео своје владарске године. Манојлова наклоност била је плодно тле за растуће амбиције Стефана Немање.

Према најстаријем брату, великом жупану Тихомиру, Немања је имао војну и још неке ситније обавезе. Међутим, после једног сусрета са Комнином, добија владалачко достојанство и још једну жупу. Ово је означило и почетак сукоба међу браћом јер је због ових уступака Немања постао само вазал цару и њему обавезан на верност, али не и брату.

У то време Стефан Немања почиње и своје ктиторске делатности и изградњу прво манастира Богородице на подручју данашње Куршумлије, а затим и цркву Светог Николе. За изградњу су били ангажовани тада најбољи неимари чак из Цариграда, а црква је прављена по узору на царски маузолеј, Пантократоров манастир, где су се сахрањивали владари династије Комнин.

Немањин план био је да себи за живота подигне задужбину у којој ће бити сахрањен, али га је живот одвео у потпуно другом правцу.

Истовремено са повећањем и оснаживањем територије Стефан Немања почео је да сања о осамостаљивању. С друге стране, како није тражио дозволу за подизање монументалне цркве од Тихомира, међу браћом се створио још дубљи раскол.

На Немању су подједнако бли кивни и Тихомир и Мирослав и Страцимир, те су му испрва упућивали опомене да се не понаша као да је самостални владар на које се Немања самоуверено оглушио.

Када опомене нису уродиле плодом, браћа су га заробила, лишила кнежевине и затворила у пећину. Легенда каже да се у заточеништву заветовао Светом Ђорђу да ће му подићи цркву ако га избави и Свети Ђорђе му притече у помоћ. Историјски извори пак сугеришу да су Немању ослободили његови властелини.

Ово је био повод да уђе у директан конфликт са браћом. Иако је успео да прогна сву тројицу и накратко себи обезбеди власт над целокупном територијом Рашке, Немања је истовремено изазвао и гнев византијског цара који је његовој браћи пружио уточиште и војну помоћ.

Иако је пред великом силом морао да поклекне, Стефан Немања је успео да из свега изађе као победник. Прихватио је пораз, ушао у Манојлов камп бос, са конопцем око врата и мачем у руци, што се цару необично допало те га је поштедео. Чак га је и у Цариград повео да се њиме хвали у тријумфалној поворци.

Мудар какав је био, Стефан Немања је успео да понижење искористи да среди своје односе са царем, а затим и са браћом. И Византију и браћу и цара Манојла оставио је на миру све до Манојлове смрти, а онда кренуо у незаустављиви поход који ће Србији донети самосталност.

број коментара 0 пошаљи коментар