Две каријере Небојше Неше Илића

У италијанском Бормију, пре 30 година, рођена је једна од најбољих генерација у историји европске кошарке. Ђорђевић, Кукоч, Рађа и Дивац направили су велике каријере у Европи и Америци, а пети члан те петорке, Небојша Илић, на кошаркашке успехе морао је да чека више од две деценије и позицију тим менаџера у репрезентацији и Звезди. Зашто Небојша Илић није направио каријеру као Саша Ђорђевић и зашто Салетова репрезентација данас не може без њега?

Нови Сад, новембар 1992. године. Капитен Црвене звезде Небојша Илић убацује Војводини чак 71 поен!

"Имао сам тај 'виц напад', јер могу за минут да дам 15 поена", присећа се Неша.

"Неша је био на терену права ала, то је један од најбољих стрелаца свих времена. Ја бих га упоредио са најбољима које смо имали. Да не напомињем имена, има их пуно, заиста. Ово подручје је дало пуно добрих играча и шутера. Он је био један шутер невероватан", сматра легендарни кошаркашки стручњак Владислав Лале Лучић.

Касније те сезоне предводи црвено-беле до титуле државног првака на коју се чекало 21 годину! Испоставиће се да је то био једини клупски трофеј који је Неша освојио у каријери...

"Овде у Звезди је малтене све ка мени било усмерено. Имао сам слободу максималну. Лале Лучић, да га не питате, вероватно је 380 главобоља имао са мном свакодневно, али једноставно. Донели смо те титуле које су се јако дуго чекале, са Сашом Обрадовићем, ту је јако добрих играча било, али ја сам био тај нападач који је давао неку ноту, али наравно, они су мене крпили у одбрани максимално", прича Илић.

"Његова улога у тиму је била значајна, значајна поготово у том периоду кад је Звезда била отписана од свих. Кад нико није веровао да Црвена звезда може да направи то што је направила, те године '93, а он се трудио да донесе велики допринос на терену, и ван терена што је било исто јако важно. То је било оно време санкција, немаштине, где је он имао увек шалу, увек лепу реч за сваког играча."

Податак да му је та титула са Звездом 1993. једина у каријери делује још невероватније ако се погледа ко је био Неша Илић у млађим категоријама. У генерацији југословенских кошаркаша која је у италијанском Бормију 1987. године освојила титулу јуниорског првака света, играле су кошаркашке легенде попут Дивца, Рађе, Ђорђевића и Кукоча, али је најбољи стрелац био управо Илић.

"У генерацији тој из Бормија '87, он је био један од најбољих стрелаца. Он је био играч са фантастичним потенцијалом, ништа мање од Саше Ђорђевића, Кукоча... И онда је нешто у каријери учинио, мислим да није он то озбиљно схватио. Ови су други то схватили као један добар посао, од кога може да се обезбеди. А он то није", сматра Лучић.

Месец дана пре тог историјског наступа тима тада младог тренера Светислава Пешића у Бормију, као вођа тог тима Илић добија позив селектора сениорске селекције Крешимира Ћосића за Европско првенство у Грчкој. Међутим, од наступа у Атини и медаље одваја га невероватан сплет околности...

"Требало је да будем у 12 и то није нека новост. Можда јесте за људе који толико не прате и не знају. Пасоши су тада сви били у клубовима. То је ипак била стара Југославија, није се путовало. И три-четири дана пред пут мени пошаљу пасош из Београда и пасош није стигао на одредиште и то је, да кажемо, бизарна нека ствар", открива харизматични Илић.

Наредни, a испоставиће се и последњи позив за А тим велике Југославије, Неша је добио од Дуде Ивковића '88. године, за припреме за Олимпијске игре у Сеулу, али он тада чини у то време незамисливу ствар...

"Завршавамо припреме и Дуда Ивковић ме не скида за неку утакмицу. И ја мртав хладан, онако као клинац, дођем и кажем: 'Па ја, ако се не будем скидао следећу, можда и одем кући.' Човек само што није пао у несвест. Друго, Дуди ниси могао сад да се обратиш тако, а не у оно време. И нормално, он ме не пусти сутрадан на ту утакмицу, која је опет била припремна за првенство. И ја сутрадан, после утакмице спакован на рецепцији, поздравим се са свима и одем за Београд! То су не кардиналне грешке... У то време да неко напусти репрезентацију, то је било необјашњиво."

После освајања већ поменуте титуле са Звездом, Илић '93. одлази у Шпанију и у екипи Касереса проводи две године.

"Неша је био спреман да игра у Реалу, у Барселони, а не да игра у неком Касересу. Мислим да је његова љубав према оном другом животу, који се води ван спорта, и љубав према кошарци... Није он нешто фолирао и одсуствовао, једноставно такав је био", каже Лучић.

Зашто човек таквог шутерског талента није направио бољу каријеру?

"Ја сам, под знацима навода, живео тај неки пубертетски живот. Завршава се тренинг, ја сам већ после пет минута био у граду, у кафићу, са друштвом... То су те неке бубице које су те вукле нон-стоп, али су те одвајале од спорта", искрен је Неша.

Његов сарадник из репрезентације Јовица Антонић има нешто другачији поглед на цео "случај Неше Илића". 

"Он је скроман, он је неко ко пуно ради и ко даје пун допринос, али нема ту неку врсту маркетинга која је данас битна, а и онда је било битно да би се отишло корак више."

"Играчки је могао да постигне много више. Мислим да је много више волео да седи код 'Цветића', или да оде у други кафић, да излази ноћу. Неша не пије, не пуши, то вероватно знате, он је био прави спортиста и дан-данас се очувао", сматра Лучић.

"Једноставно, кошарка ми је јесте била у првом плану, али то нисам показивао и нисам се понашао тако, већ сам то схватао као неки хоби, као неку игру. То су ми и тренери говорили, 'ти ниси тренирао, већ си се играо кошарке', и једноставно, тако сам и схватао", истиче Неша.

Године 2001, Неша Илић престаје да се игра кошарку и постаје функционер у Црвеној звезди.

"Не волим ја да кажем функционер. Ове године ја сам званично као неки спортски директор, а и даље сам тим менаџер. То је све, ја увек кажем да се све то ставља у други план – имаш играче, имаш тренера, имаш председника, а ти покушаваш да будеш некако сервис. Тако је исто и у репрезентацији."

"Имате другог Нешу Илића, што је можда неспојиво са овим приватним, који у неком послу који радимо четири године један врло прецизан сарадник, човек који све оно што добије као задатке испуни и кроз искуство које има пет-шест година као тим менаџер репрезентације, неко ко је буквално без и једне једине грешке (у којој га често ловимо, али не можемо да га уловимо), организацијске ствари које су врло битне за функционисање репрезентације, ради феноменално", додаје помоћни тренер "орлова" Антонић.

"Не би он џабе годинама био у репрезентацији, не би био у Звезди ово што јесте. Незамислива је клупа Звезде или репрезентације да не видите једног лепог ћелавог дечка, који је, кад је играо код мене, имао лепу косу", уз осмех поручује Лучић.

Која је тачно Нешина улога и шта су му задужења у Звезди и репрезентацији?

"Радни дан је 24 сата, углавном си уз телефон. Као кад ређаш коцкице – ређамо их стално и одржавамо их. Значи, од најмање ситнице до најозбиљних ствари. Ту смо за тај сервис, тако га ја назовем", објашњава Илић.

"Друга ствар у којој је он јако битан јесте то што он има један специфичан, близак другарско-пословни однос са играчима, и неко је ко њима лежи, ко им одговара, ко им прија. Тако да је то човек који врло утиче на ту атмосферу, у смислу позитиве и начина који смо ми направили читаву ту причу", открива Јоца Антонић.

За разлику од играчких дана када су екипе радиле за њега, сада Небојша Илић враћа тај дуг и ради за друге. И бар према броју трофеја и медаља, има много више успеха...

број коментара 1 пошаљи коментар
(уторак, 13. мар 2018, 10:19)
parter B [нерегистровани]

Legenda...

Jedan je Nebojša Ilić!