Палермо – град мафије и перверзија

Долазим наоружан Гетеовим цитатом из његовог другог дела Италијанског путовања, из априла 1787: "Италија без Сицилије уопште не оставља слику у души: овде је кључ за све". А Палермо је златна, оронула кључаоница.

Знам - ма колико књига прочитали , ма колико филмова одгледали, шта год вам буду говорили спотови на Јутјубу, стварност првих минута у неком месту биће увек друкчија. Прва мисао која се наметнула када сам закорачио у град: Палерму свет није потребан, он је свет за себе.

Путовање возом из Катаније је било угодно. Пруга је просекла Сицилију преко срца, пејзажи су познати из филмова као што је "Хаос" браће Тавијани или из сицилијанске епизоде "Кума". Жућкаста трава, понека оронула кућа, брда за која замишљам да памте када су били лава.

Већ улазак воза на перон показује да је Палермо главни град острва. Станица "Палермо Централе" је настала 1886, дакле у епохи која је своје железничке станице градила као катедрале - храмове путовања. Сетим се да је београдска Главна железничка станица вољом власти одслужила своје. Била је две године старија од станице у Палерму. Сицилијанска грађевина се добро осећа и не помишља на музејску пензију.

Од прочеља станице на Цезаровом тргу ка центру води Виа Рома. Лево и десно су зграде неколико спратова више него у Катанији. Након сеновитих хаустора са огромним дрвеним капијама или поприлично старих, али елегантних зграда, искрсава међународна знаменитост - Лидл.

Скоро да нема европске земље у којој се није угнездио немачки ланац самопослуга са неумољиво конкурентном логиком. Избор сицилијанских вина је импресиван. Једна девојка нам прилази - каже да је чула језик и није могла да издржи, а да нас не поздрави.

Из Хрватске је и овде је на некој врсти студентске размене. Питамо је да ли јој се допада Палермо. Она уз осмех каже да је ту два месеца, а већ сада унапред стрепи од тренутка када ће за месец дана отићи. "Палермо вам се увуче под кожу".

Сунчев театар

На једном раскршћу питамо човека који је, судећи по борама смејалицама, очито најмање пола века међу живима, да ли смо на правом путу - упутили смо се ка опери Театро масимо јер је у близини наш смештај. Он необично живо одговара да јесмо, прати нас део пута, успут нам исприча да је био у Београду и Сарајеву. Онда скрене у своју кафану. Опраштамо се као од старог знанца. То осећање, да су нам ови људи блиски, не напушта нас докле год смо на Сицилији.

Скрећемо лево у улицу Виторио Емануле и брзо стижемо на раскршће са једном од главних градских улица - Македа. Трг са четири идентичне зграде на четири ћошка. Мајстор Ђулио Ласо из Фиренце је по налогу тадашњег шпанског владара Сицилије направио четири барокне фасаде, које су данас незаобилазне на списку знаменитости града. У подножју конкавних прочеља су фонтане, зграде су симболи четири годишња доба. Домаће становништво овај трг не зове Quattro canti - четири ћошка - како је уписано на мапама града - већ Театро дел Соле - Сунчево позориште - пошто је током дана увек макар једно прочеље окупано сунцем.

Пође ли се даље живом улицом Македа са леве стране појавиће се Вердијев трг са оперском кућом Театро Масимо. То је једно од централних места за грађанство Палерма. Историцизам је стручан назив за стил који је подмиривао репрезентативне потребе све јачег грађанског слоја. За њих је грађено лепше и старије.

Опера прима 3.000 људи. Најважнија оперска кућа Сицилије била је затворена ради потпуног рестаурирања 1974. године. Политичка нестабилност и корупција у домовини организованог криминала учинили су своје, па је Театро био затворен 23 године. Некоме ко стиже из Београда ово звучи познато.

Мирно проживети век

Овде је можда време да се осврнемо на слику Палерма као "главног града мафије". До деведесетих је политика прећутно или отворено прихватала постојање невидљиве криминалне организације. Завет ћутања, Омерта, био је јачи од сваког закона. Сицилијанска пословица каже: Ко је глув, слеп и нем, живеће мирно 100 година.

Осамдесетих је мафија у Палерму убијала просечно сваког трећег дана. Тако су 1992. страдали специјални тужиоци Ђовани Фалконе и његов помоћник Паоло Борселино. Али вође мафије су се прерачунале. Њихова убиства су ојачала њиховог противника, Леолуку Орланда, који је направио концепт потискивања мафије из свакодневнице Палерма.

Орландо је поново актуелни градоначелник, многи му приписују препород Палерма. Написао је књигу "Требало је да будем следећи" у којој описује шта значи борити се против мафије и живети под полицијском заштитом: "За мене као Сицилијанца је, као и за друге Сицилијанце, болно да волимо завичај, а да га не можемо заиста волети, јер сицилијанска историја скрива много перверзија."

Управо овај храбри човек опомиње да је погрешно Сицилију и Палермо сводити на мафију и њено насиље. И заиста, моје целодневне шетње градом су ме увериле да је Палермо далеко мирољубивији од слика које колају нашим главама пре него дођемо тамо.

Сви су чули за мафију, а мало ко зна ко су Салваторе Квазимодо или Луиђи Пирандело - два сицилијанска књижевна нобеловца. Песник Квазимодо је једном забележио: „Политичари желе да људи храбро умиру, а песници - да храбро живе." Зато се окрећемо овој врсти храбрости, Палерму који воли и слави живот.

Корзом до Оријента

Предвече ваља прошетати до почетка улице Македа. Корзо још увек постоји! Шетачи у предвечерњем разговору, то подсећа на детињство. Најпре се оку намеће Фонтана Преторио из 16. века, са свим оним што очекујемо од Италије - склад, наге скулптуре, шум воде и локална легенда чији је главни јунак Генијус Палерма, уједно фигура на врху стуба која је пригрлила змију и представља предхришћанског заштитника града.

Неколико минута хода низ улицу долази нешто што не очекујемо од Италије - Црква Светог Каталда, ирског монаха из седмог века, који је као бродоломац у јужној Италији постао бискуп и чинио чуда, сведочи о томе да је, за разлику од доброг дела копна, Сицилија византијско-арапско чедо.

Синтеза норманских, арапских и византијских елемената је део овдашњег идентитета. Наравно, Феничани, Грци, Картагина, Рим и Византија су оставили дубоке трагове. Под Арапима, који су Палермо 831. прогласили главним градом емирата, он је имао 100.000 становника, и после Кордобе и Цариграда био је трећи по величини европски град.

Када су Нормани 1.066 освојили Сицилију након вишевековне арапске владавине, њихов број је био довољан тек да заузму владарске и управне положаје. Византијско-арапска светина је остала ту где је одувек била. Њена бројчана надмоћ огледа се и у црквама које су по налогу нових владара градили локални неимари.

Тако ме и црква пред којом стојим подсећа на један хамам у Скопљу, на турбе у Истанбулу, на византијску црквицу у Софији. Изграђена је по налогу норманског краља Вилијама I. У време његове владавине Нормани су већ један век господарили острвом. Ипак, могло би се рећи да је острво загосподарило њима.

На двору је било мноштво грчких и арапских саветника, господари су уз двор држали и харем, мото своје владавине неретко су бирали из исламских светих списа, на кованицама су биле и њихове арапске почасне титуле. На месту судара скандинавских ратника и Оријента настала је хибридна култура која је, судећи по ономе што видим у Палерму, занимљивија од типски наслаганих културних слојева у добром делу Европе.

Византијско-маварске синкопе

Сутрадан је на реду Катедрала - место на којем се синтеза неколико цивилизација можда понајбоље види. Све се зна о њеном норманско-арапском језгру из 1185. Величина и изглед цркве говоре да је Сицилија столећима била кључ медитеранске моћи - ко би овладао острвом био би један од најмоћнијих владара Средоземља. Опет су палме пред катедралном црквом и опет помислим да је медитеранско-оријентални извор хришћанства зацело близу овом месту.

Лоренс Дарел је у својој познатој путописној књизи о Сицилији "Бадем у цвату" описао сусрет са јединственим сицилијанским грађевинским рукописом: "Тај палермо-сицилијански је нешто сасвим несвакидашње, лепо повезивање строгих норманских форми које стреме у висину са динамичним, обилним византијским и маварским украсима, оставља без даха, то је бриљантно синкопирање свечаног лајтмотива."

У катедрали су сахрањивани краљеви - међу њима и швапски из династије Штауфена. Фридрих II, цар Светог римског царства, краљ Немачке, па Сицилије, титуларни краљ Солуна, а неколико година чак и краљ Кипра и Јерусалима, очито је за живота био важан европски лик. Међутим, његова ће постхумна слава бити још већа.

Када су у Палерму 1782. отворили ковчег Фридриха II имали су шта и да виде. Краљ је био 532 године мртав, али његово тело - цело и очувано. Једни говоре о балзамовању, други о сицилијанској клими, јер су многе мумије у катакомбама откривене у сличном стању. Има их, наравно, који у свему виде руку Божију.

Бела џига за памћење

Палермо има и другу врсту знаменитости. Када иза Катедрале и Норманске палате после десетак минута хода изађете из туристичке зоне комфора и сиђете неколико стотина корака дуж Via Collona Rotta, према трошним насељима, у којима је сиромаштво, очито, нормална ствар, наићићете на броју 68 на радњу за коју зна цели свет.

Реч је о кондиторају "Capello". Њихова тортица са чоколадом и филом од наранџи је сакрална мелодија за непце. Тако седите пред посластичарницом, унаоколо је уобичајени сицилијански распад система, а укус у вашим устима има небеске атрибуте.

Слатки парадокс за туристе, горка истина за домаћи живаљ. Или, како би то рекао градоначелник Орландо: "Овде узвишена хармонија, а тамо у бетон изливена вулгарност."

Најбоље сам се осећао на пијацама у старом граду. Низ тезги и ресторанчића у сплету оронулих улица. Нисте ни били у Палерму ако нисте пробали pani ka meusa (на локалном дијалекту) или pani kon milca (на италијанском): хлеб са белом џигерицом, тачније мешавином телеће слезине и плућа који се дуго динстају у великом лонцу.

Сицилијански street food је чувен. А ово јело с правом најпознатије. Са друге стране спектра чекају вас болно слатке каноле - цевчице од тврдо печеног теста пуњене оријентално преслатким надевима.

И вина. Чаробна сицилијанска вина којима вероватно нема равних у свету. Чак и када наручите вино које се шепури у излогу уличног ресторанчића, флаша је само осам евра, а воћни буке маестралан. Пијуцкате га и посматрате вреву. У Палерму нико, ни богаташи ни сиротиња, не пију лоше вино, јер га овде напросто - нема.

Растанак од града у мени

Када је дошло време да одем, обећао сам себи да ћу се вратити. Опет призивам Гетеа за сведока: "Да сам видео Сицилију, мени је неразориво благо за цели живот." Још првог јутра у Палерму записао сам неколико редака који чувају чедност истинске фасцинације. Наводим цели тај запис за крај:

У зору се будиш у граду који Сицилијанци зову Палиему.

Поодмакли септембар. А ноћ - августовска, врела. Улице гласне. Гаража испод балкона се отвара на хидраулику. Шарке на капији, вероватно ни један једини пут подмазане, производе звук котрљања фелги по асфалту по којем је просут песак.

Хистерија сирене кола хитне помоћи. Гласно довикивање мушкарца и жене, мелодија језика створеног за канцоне. Звук веспе која чека на семафору. И још једне. И још једне.

Сећање премотава први дан у том граду који су Феничани назвали Зиз - цвет.

Мирис горива за мотокултиваторе. Мирис свеже рибе на пијаци. Мирис белог лука у љубавном стапању са маслиновим уљем. Невероватна љубичаста боја лоптастог патлиџана. Невероватно велике брокуле. Сендвичи са белом џигерицом припремљеном у големом лонцу на улици.

Мумије које спавају у катакомбама. Норманска катедрала са маварским рукописом. Парк сачињен од дуговратих палми. Барок на плећима антике. Безбројне барке у луци. Плочници који су заиста од камених плоча, полираних стопалима низа нараштаја. Преко политуре се разлива одбљесак уличне расвете.

Тргови, улице, тргови.

Оронулост и сјај.

Поново шкрипе врата гараже, поново брунда веспа.

Укус горкослаткастог белог вина, плод лозе која је кореном сркала сокове црне вулканске земље. Terre siciliane. Орошена флаша на којој пише Passo di Luna. Мирисни буке тек распуклог воћа.

У поподневној шољици укус топљене чоколаде са листићима лимунове коре и пињола.

Чекаш сунце које пузи низ фасаду преко пута.

Будиш се у граду који су Грци назвали Панормос, а Арапи то чули као Баларм. Присећаш се свог сусрета са њим у неком од претходних живота.

Ниси морао успостављати блискост: разграђује се из хаоса створен поредак и обнавља се кроз нови хаос. То имаш у себи. Тај јужни принцип слојевитих људи са душама које попут спојених посуда мешају флуиде разних цивилизација - античко вулканско тло, арапски смисао за орнаментику и хедонизам и норманско-ромејску еклектичку вољу за моћ.

Мафија је филмски мит претворен у сувенир. На магнетићима - Марлон Брандо као сицилијански народни херој.
Лица из филмова Браће Тавијани.

Сусрет пијаце и двора, сусрет раскоши и беде. Сусрет тебе - странца - са свим тим у сопственој дубини.

Пре него сунце коначно прескочи палме на тргу и куполу Театра масима те се запути дуж дрвореда у Виа Волтурно да би скренуло десно у Виа Туниси, завирило кроз високе француске прозоре и напокон ти додирнуло образе, стићи ћеш још да запишеш:

Не будим се ја у Палерму, Палермо се буди у мени, постајући заувек мој.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(понедељак, 13. јан 2020, 21:42) - anonymous [нерегистровани]

Prelepo

Prelep tekst. Probudio je želju u meni da posetim čarobni i jedinstveni Palermo.