Други ме краду, а ја црвеним

Знате оно: "Немам динар, комшинице"? А, ви кажете у реду је. Па је са динара оно "немам" поскупело на пет. И на то смо, чини ми се, олако пристали. Нисмо ми циције, не стискамо се за ситниш. Али шта када други одлуче да буду галантни у Ваше име, а у своју корист? Кад зажмуре на Ваш кусур да би га ставили себи у џеп – то је већ џепарење "на Ваше очи".

Kусур је за мене важна ствар. Колеге то знају. Вратим до динара. Остало ми је то из детињства. Често сам губила новац на путу од продавнице до куће. Дешавало ми се да ми папирне новчанице исклизну из руке, а да у чврсто стегнутој песници сачувам кованице.

Измишљала сам разне приче. Те узео ми је овај, онај, те нису ми вратили тачно... Али савест ми није била мирна. Иако нисам крала кусур и куповала бомбоне. Неко други их је куповао од мог кусура.

Од тада не волим када неком дугујем. Даћу више, само да не морам да размишљам да ли сам некога оштетила. За пет динара, за пет. То је дуг. Зато никада ни не тражим кривине када нешто треба да се плати.

Плаћам услуге на сваком кораку, чак и оне које не морам. Иако могу да се провучем и не купим перонску карту (знам људе), ја ипак одем на шалтер. Тако је и са кусуром на каси. Увек оставим ситниш.

Али, не волим када неко сам процени да има право да задржи мој кусур. Познато вам је? Испричаћу вам анегдоту...

Пуче фитиљ за 20 динара 

Знате онај велики паркинг на Кеју ослобођења – 90 динара сат. Питам мушкарца који седи у кућици за наплату: "Колико?" –Каже: "180 динара". Дајем 200. Рампа се подиже и младић ми, уз љигави осмех, каже: "Хвала лепо, пријатно".

У шоку пролазим наплатну рампу. Како сам кренула, тако сам (додуше, у мислима) застала. Да ли да се вратим? Ма, нећу да се расправљам за 20 динара.

Поодмакла сам доста, али још нисам отишла са паркинга. Управо су ме опљачкали. Та чињеница ме је, као бумеранг, ударала у желудац.

Сетим се да ово није први пут. Недавно су и мом супругу исто тако "наплатили", на истом том паркингу. Без – "извините, немам ситно".

Док сам возила ка кући, у глави су ми одзвањале речи – "Хвала лепо, пријатно", "Хвала лепо, пријатно". Зашто ме то прогања?!

Знам... Само што сам примила први хонорар (мада сићушан), позвала маму у госте и повела је у обилазак града. Завршиле у тржном центру, где смо селе у кафић који је на гласу и попиле кафу – домаћу, мама је тако хтела, јефтинија је. Рачун је изнео 350, ја дајем 500 динара.

"Хвала лепо, пријатно" – поздрави нас конобар шарлатанским гласом и са подругљивим смешком одлепрша низ столове.

Била сам млада, нисам хтела да се брукам... Ћутала сам. Пред мамом одглумила да је све у реду, да сам га ја частила. Видела је. Ништа није рекла.

Бахатост од чоколаде 

Кренули су флешбекови – љубазан отпоздрав после којег следи мешавина беса, непријатности и кајања у стомаку.

Почетак студија и продавничица у Цвијићевој. Средина месеца (када обично растежеш оно што су ти твоји послали на почетку). Рођаци су ме позвали у госте, па не иде да идем празних руку. Једина "продавница" која је радила био је импровизовани бетонски дисконт, где сам свратила да купим чоколаду. Уместо 300 динара, 300 грама "Милке" коштало је још тада 420. Дала сам 500. За тај новац добила сам – чоколаду, кесу и "хвала лепо, пријатно".

Нисам се усудила да тражим кусур, иако би ми тих 80 динара покрило два оброка у мензи. Одатле потиче овај бедни осећај који ме и даље држи.

Било ме је срамота – срамота јер њих није срамота. Срамота да тражим своје, срамота да ономе ко ме краде кажем: "Неће моћи!".

Моћи ће. И даље могу. И зато сам бесна, али више не на њих, него на себе.

Још онда у Цвијићевој обећала сам себи – никада више нећу дозволити да ме неко пљачка "на моје очи". Десетине бахатих: "Хвала лепо, пријатно" подсећа ме да сам издала своју реч.

Зато свуда где је то могуће плаћам картицом. Бакшиш и даље остављам, чак и када сам "танка" с парама. За сваки случај. Лепше се осећам када дајем, него када ми отимају.

број коментара 17 Пошаљи коментар
(понедељак, 02. сеп 2019, 10:58) - anonymous [нерегистровани]

Prelazak na kartice

Mislim da meni sve to izgleda kao da svi oni pokušavaju da narod što je moguće više odvrate od plaćanja kešom, a da se polako ali sigurno nameće plaćanje karticom, pa da i mi postanemo kao Švedjani koji ne koriste keš uopšte.To je neka globalna epidemija, akcija ako ćete iskreno, da se promene navike ljudi.Jer novac na karticama se lakše kontroliše nego onaj koji neko drži u novčaniku.To je samo još jedan OS aspekata kolonizacije i tzv. napretka.

(недеља, 01. сеп 2019, 16:43) - anonymous [нерегистровани]

Za nekoliko decenija zivota u Australiji, bas......

……….....Nikada, ama nikada se nije desilo da u trgovini, nisu imali da mi uzvrate - kusur!!!

(недеља, 01. сеп 2019, 16:42) - anonymous [нерегистровани]

"Necu kusur - hocu zvaku"!!!

Ovim je sve - receno!!!

(недеља, 01. сеп 2019, 10:29) - anonymous [нерегистровани]

dugujem vam

Dugujem vam je cesca recenica nego nema veze za par dinara......
Smatram da je bezobrazluk uzeo maha.

(недеља, 01. сеп 2019, 10:20) - anonymous [нерегистровани]

svaka cast na clanku

Slazem se da se kusur mora vratititi . I meni je muka kada konobari, taksisti i pojedine radnje nemaju da vrate.Uvek u istim prodavnicama ocekujem isti odgovor. A da li bi ja mogla da kupim majicu a da nemam 5 dinara da platim punu cenu ili 9.9 dinara tj 10. Prisustvovala sam sceni u Waikikiju u Uscu, gde je strankinja insistirala da joj se vrati 3 dinara jer joj je bilo muka da joj kasir samo kaze nemam. Sama je rekla da tamo nemaju 5 dinara , tamo nemaju 2 dinara i tako u nedogled .Smucilo se zeni , a u pravu je . Na nama je da damo baksis ako zelimo , a njihovo je da vrate u dinar ili cent kao u inostranstvu. Niko nema prava da se ponasa tako olako sa tudjim novcima iako bi neko rekao da sam stipsa , ja mislim da neki ljudi olako vrednuju tudj novac pa makar se smatrao sitnisem.

(субота, 31. авг 2019, 20:06) - anonymous [нерегистровани]

Cosmo

Kusur se mora vratiti i to je moje hocu li ja dati napojnicu ili ne.

(петак, 30. авг 2019, 17:05) - Pokradena [нерегистровани]

Ha ha i meni se to stalno desava

Oni i racunaju na to da nece niko nista da im kaze. Pokradu i ne trepnu. Bez pardona. A kad meni zafali dinar-dva, uredno cekaju dok ne istresem dzepove... Ne daj boze da oproste... Jednom mi je jedna kasirka rekla "ma nema veze, ostalo je od prethodnog kupca", pa je tako namirila i moj racun da ne ceka dok ja iskopam taj dinar. Ali to je retko, da oproste. Kad kupac ostavi, to je ok jer je sam tako odlucio, ali ne da kasirke i kasiri sami zaokruzuju. Pa se pitam da li oni to sebi uzmu ili ide na racun sapomosluge. Misterija... I ja placam karticom, cak i za sitnice tipa za racun od 150dinara, ili u pekari za par pogacica. Dosta mi je da me svaki put opeku.

(среда, 28. авг 2019, 18:33) - anonymous [нерегистровани]

Кусур

Данас сам у две локалне радње имао рачун са 2-3 динара преко тј нешто типа 252 и 92 и давао крупно, у сва три случаја су ми вратили то крупно и остао сам дужан. Зато и ја не тражим ситан кусур.

(среда, 28. авг 2019, 12:42) - anonymous [нерегистровани]

U idei

Muslim da svi koji kupuju u Idei znaju za ovo. Nikad 5 dinara kusura. Uz neizbežno: Ostaću vam dužna...

(среда, 28. авг 2019, 12:19) - anonymous [нерегистровани]

1 para-10 para-20 i 50 para ne postoje

a cene glase na 9,99 ili 0,99 a jedne pare nema u opticaju da ti vrate kusur i tako se legalno zavlaci ruka u tvoj dzep...ZASTO ?!?...Zasto drzava dozvoljava da se na ovaj nacin narod pljacka?!?...Ako su ovo cene po ugledu na Evropu onda neka se i kusur vraca po ugledu na Evropu...U Evropi ima 1 cent ali kod nas nema 1 para i nije u redu da se ovako pljackamo...Narodna Banka bi morala malo da obrati paznju na ovu pojavu i da razmisli o izdavanju apoena manjih od 1 dinara...