Ако нас промаја убија, шта нам тек ради загађење

Легенда каже да су се три Србина договорила око једне ствари. Није баш да је то било без много буке, али су се једном за свагда договорили око тога да би од промаје требало усадити страх од малих ногу. Струјање ваздуха изазвано отварањем два или више прозора на супротним странама станова или кућа у преводу гласи "општи консензус". Да ли би и ПМ-10 честице могле да "постану промаја", питање је на које би одговор можда требало тражити и у томе колико заиста свако од нас ради за животну средину.

Када ми је пре неколико дана неко поставио питање шта сам ја конкретно учинио за животну средину, застао сам да размислим пар тренутака. На прву нисам могао да се сетим шта је то што активно радим да макар додатно не уништавам средину у којој живим.

Ретко користим папир и оловку, мада је то више ствар тренутка у коме живимо, а не свесни одабир оруђа за писање.

Међутим, велико је питање, чак и да их обилато користим, колико баш тим изнуђеним потезом могу стабала да спасим. Не пуно, свакако.

Друга ствар на коју сам помислио је да не бацам опушке кроз прозор, не бацам кесе и отпатке ван за то предвиђеног места. Међутим, не сортирам отпад, него кад год затреба отворим контејнер испред зграде и бацим кесу. Додуше, то је и елементарна цивилизацијска тековина.

Треће ствари, искрено, не бих могао да се сетим.

Са друге стране, пластика је саставни део мог живота. Иако "декларативно" носим цегер, у радњи обично тражим две кесе. То је просек за једну куповину.

Наручујем из Кине најразноразније пластичне ствари које са све поштарином коштају мање од једног долара, и многе од њих никад не искористим. Те ствари су, такође, упаковане у неку кесу.

Кеса је, хтео то да признам или не, једна од кључних речи свакодневице. Из неког разлога који себи и укућанима нисам успео да објасним имам их у свим фармерицама, јакнама и џеповима тренерки. 

Искључи мотор, појачај музику

Упркос томе што на неким таблама изнад семафора у главном граду стоји натпис: "Мисли о ваздуху пре него што га угледаш", уз апел да се искључи мотор, то ретко радим.

Нисам стекао утисак ни да други возачи који чекају ту наносекунду да се огласе трубом, гасе мотор, не би ли спасили мало кисеоника.

Није ништа тешко, само је необично и то, уз прекоре сувозача, често оправдавам прилично баналним разлозима.

Питање је, чини се, колико смо далеко од неке врсте колективног договора о томе шта је чинити? И зашто су обичне ствари необичне, макар из моје перспективе.

Бертолд Брехт је користио ефекат онеобичавања (V-Еffekt - ефекат зачудности, онеобичавања или отуђења), спајајићи обично, као представа и необично - као учествовање публике у представи. То је онај моменат у коме публика препознаје своју критичку моћ и мења представу, постаје активни чинилац промене.

Може ли, онда, антрополошки, колективни страх од промаје да постане "колективни страх од загађења".

Све док у јавности није почело да се интензивно говори о озбиљном порасту загађивача у ваздуху у Београду, признајем да о њему нисам размишљао пре него што сам га угледао, посматрајући са петог спрата у једну зору Дунав у правцу Борче.

Наранџасте нијансе онога што сам могао једино да упоредим са измаглицом, више су ме подсетиле на апокалиптичне сцене из "Блејдранера", него на обично октобарско јутро. 

Страх чешће настаје од онога што се не види, него од онога што нам је испред носа. 

Међутим, како год га тумачили, загађење није само питање појединца и тога да ли ћемо да бацамо кесе ван контејнера, него и пар екселанс политичко питање и ствар стриктног спровођења регулативе.

Разлоге за велико повећање концентрације ПМ-10 и ПМ-2,5 честица у ваздуху требало би тражити и у хроничном немару државе да питање заштите животне средине, иако новчано најскупље у процесу придруживања ЕУ, постави високо на листи приоритета. Макар да објашњава чешће шта се дешава. Ваздух је нешто заједничко свима, засад га нема у флашама.

Зато је важно разговарати о томе зашто се не потенцира више алтернативни саобраћај у већим градовима.

Да ли би, ако је тако одлучено, требало субвенционисати таксисте да купују хибридна возила. Увести пар-непар, повећати број жутих трака? Да ли ће електрични тротинети спасити Београд, иако и струја коју користе не долази ниоткуда, већ из електрана које троше угаљ. 

Чист ваздух је срећа 

Зашто се расправе не воде у највећој мери око суштинских питања - воде коју пијемо, река из којих пијемо, њива на којима палимо летину, канализације коју немамо, чак ни у елитним београдским насељима?

Купиш кућу од неколико милиона евра, а онда схватиш да уместо канализационе цеви имаш септичку јаму коју с времена на време мораш да празниш, и да што је више празниш, она се све брже пуни. И све то оде опет у реку.

Чини се, ипак, да животна средина једноставно не доноси гласове.

На Самиту +20 у Рију, сада већ бивши најсиромашнији председник на свету, Хосе Мухика, на самом крају говора о савременом капитализму, поентира везом између две наизглед удаљене и апстрактне ствари - животне средине и среће.

"Када се боримо за животну средину, ми не смемо да заборавимо да је кључни елемент животне средине људска срећа", рекао је тада Мухика.

Ако је чист ваздух срећа, а срећа је прилично апстрактна, онда би софисти рекли да је и чист ваздух апстрактан. Међутим, постоји легенда да је некада и промаја била апстрактна, а тиме и колективни страх од струјања ваздуха.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(петак, 01. нов 2019, 11:11) - anonymous [нерегистровани]

nema sta...

Realan tekst i, zaista, ne znam sta je ciniti?

(четвртак, 31. окт 2019, 21:40) - Grkinja [нерегистровани]

Vazduh Beograda

A ja sam mislila da je vazduh u Beogradu tako lep i cist. Sad ne zelim vise dodji.

(четвртак, 31. окт 2019, 10:58) - _anonymous_ [нерегистровани]

Odlican tekst

Bravo!!!!
Obozavam da citam sve sto ovaj covek napise!

(четвртак, 31. окт 2019, 09:18) - anonymous [нерегистровани]

dobar tekst

У Београду је постало бесмислено возити ауто радним даном. Скоро да се свуда пре може стићи пешице. Затворити центар града за саобаћај трајно и заменити га неким видом јавног шатл превоза.
О нашој еколошкој свести не вреди трошити речи. Наш најбољи туристички производ - Ски центар Копаоник краси речица којом тече фекални отпад. Катастрофа!