Литература (не) напредује, зар не

Чудно звучи, али некад није постојала омладинска литература. Када се каже некад, мисли се на не тако давно време. У то доба, мора се додати и то, није постојало било шта омладинско: ни музика, ни одећа, ни места за изласке, па ни књижевност. Све до Другог светског рата, могло се бити или дете, или човек.

Мушкарци су били деца у кратким панталонама, да би онда, обично на матури, или после положеног мајсторског испита, облачили одела и заувек постајали људи. Девојчице су, наравно, постајале жене даном удаје. И једни и други обично су престајали да буду деца са седамнаест, у неким срединама неретко и раније.

Практично све до рок и хипи револуције током педесетих и шездесетих година 20. века, није било могуће остати млад после осамнаесте године. Данас је то, видимо, сасвим другачије. Шта ће бити са рокерима, кад остаре, питали су се њихови фанови. Гледајући Ролингстонсе, на почетку 21. века знамо одговор. Омладинска револуција оставила је трајне последице, те Мик Џегер и другови и са седамдесет не намеравају да обуку одела, или скрате косе.

Ипак, предмет овог чланка треба да буде књижевност. Као што није постојала омладинска мода, у деветнаестом веку није постојала ни омладинска књижевност. Колико год парадоксално звучало, сви несумњиви омладински хитови на којима су стасале генерације тинејџера 20. века некад су биле књиге за одрасле.

Јесте, то важи и за "Оливера Твиста" Чарласа Дикенса, и за "Орканске висове" Емили Бронте и за "Гордост и предрасуде" Џејн Остин, и за "Џејн Ејр" Шарлоте Бронте, па и за "Франкенштајна" Мери Шели, "Острво с благом" Роберта Луиса Стивенсона и "Робинзона Крусоа" Данијела Дефоа. Намерно се на овом месту спомињу романи различити по тематици, али слични по романтичном определењу.

Сви они штампани су за одраслу публику која је у то време волела неколико романескних карактеристика. Најпре код читалаца тог времена на цени су били романи са тематиком фаталне љубави. На ништа мањој цени били су романи који се још од Гетеове генерације зову билдунгсроман, а говорили су о одрастању напуштене омладине у великим градовима севера. Романтична публика волела је и готске романе, са низом загонетних догађаја и чудних створења на граници живих и мртвих. Напослетку, ту су били пустоловни романи, које су писали некадашњи моранари повратници с егзотичних путовања.

Како се у то време страсно читало, јер није било телевизије, писци су вредно писали. Романи су се најпре проналазили у новинама и читали у наставцима, а било их је толико да ниједне новине 19. века нису могле да замисле да изађу без наставка неког романа (нешто као данас без временске прогнозе или судокуа). Како се дакле неуморно писало, временом су ове четири основне врсте романескних преокупација, прерасле у мноштво подврста: романи о пробисветима, романи о уметницима, романи у писмима, романи о васпитању, романи страве...

Све ове романе није читала некаква голобрада младеж (која практично није ни постојала), већ одрасли људи. Како се догодило да оно што је у 19. веку била "озбиљна литература" данас "спадне" на омладинско штиво? Да ли то књижевност, упркос распрострањеним тврдњама, ипак напредује, па оно што је било озбиљно за бркате и материјално обезбеђене обртнике претпрошлог века, од 20. столећа узбуђује само шеснаестогодишњаке? Не, литература дефинитивно не напредује у смислу у којем напредује техника. Вилхелм Дилтај био је у праву: духовни простор не одликује се истим карактеристикама као материјални. Шта је онда по среди?

Изгледа да је дошло до моралног и још више психолошког пароксизма публике новог доба. Двадесети век донео је светске ратове, револуције, издаје и пропаст грађанског друштва. У свему томе учествовала је и читалачка публика која је похрлила у Први светски рат, да би је тамо сачекали бојни отрови који су у једном дану уморили хиљаде младих војника. Читалачка публика 20. века итекако је пожурила да се умеша међу револуционаре, да би убрзо сазнала за интриге, издаје и подметања најстрашније врсте. Читалачка публика, напокон учествовала је и у заверама, атентатима, краљеуморствима.

Све то оставило је дубоког трага на читаоцима 20. века. Већ после 1918. више изгледа није било могуће наивно се уживљавати у животе и прикљученија егзотичних морепловаца, неискусних девојака по пансионима, или љубавника који презру све да би се волели. Читаоци су, дакле, постали цинични, избирљиви, склонији артистичким иновацијама и књижевности која ће их ударати у лице као шамар. За њих се таква се литература пише већ после Првог светског рата.

А шта се догодило са романтичном књижевношћу, времена наивних? Она се, данас знамо, броји у омладинску. Изгледа да су до пре неку деценију још само тинејџери били довољно наивни да поверују у светове правих емоција, истинских наклоности и потпуне посвећености било чему. Генерација очева писца ових редова (рођени око 1940. године) били су изгледа златно поколење за читање некадашње романтичне литературе. Већ идућа генерација писца ових редова (рођени око 1960.) траже пре Кафку, Хесеа и Камија него сестре Бронте или Дефоа. Последњих десетак година уче нас да се нараштај наше деце (рођени око 1990.) уопште не занима за некадашњу роматничну литературу.

Шта ће се догодити са дивним књигама 19. века? Да ли ће нестати, или ће их у 21. веку читати интелктуално напредна предшколска деца, остаје да се види.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(четвртак, 05. дец 2019, 17:51) - anonymous [нерегистровани]

Pravi partneri....???

Uvijek ..
Stoje suprotno jedan prema drugom.
Da se gledaju "" oci u oci ""...

(понедељак, 02. дец 2019, 12:33) - anonymous [нерегистровани]

Ponedeljak je dan za Gatalicu

Svakog ponedeljka cekam vas tekst. Divno, kao i uvek. Ne dozvolite da osrednji pisci (vecinu tih pisaca danas smatraju najboljim nasim piscima) uniste pravu knjizevnost