Империје на психоанализи

Да ли је за глобални политички тренд последњих сто година карактеристичан развој од империја ка националним државама, или од националних држава натраг ка империјама? Ни једно, ни друго, тврди познати немачки историчар Ханс-Хајнрих Нолте у својој најновијој књизи "Кратка историја империја". По њему, општи тренд се кретао и данас креће од империја, преко кратке станице код националних држава, ка унијама.

На крају Првог светског рата распале су се четири преостале империје – Руска (1917), Аустроугарска и Немачка (1918) и Османска (1922). Њихове династије, елите и политике су (осим Русије) војно пале на колена, али су прави пораз доживеле од духа времена.

Већ у деветнаестом веку, империје су изгледале као анахронизми, конфузни историјски реликти, да би у двадесетом пуцале као балони. Када су се након тога кратко вратиле на сцену, као на пример у случају Хитлеровог "Трећег царства", биле су то карикатуре старих форми – монструозни системи, способни да изазову велику патњу и уништење, али у ширем контексту свеједно бастарди великих историјских примера.

Како не би пуштао читаоца да се пита да ли је аутор имао и неку скривену мотивацију, осим оне очигледне да напише уређени историјски каталог империја у временском распону од скоро 4.000 година, Нолте се одмах легитимише као велики поштовалац Европске уније и стриктни легитимиста у односу на Уједињене нације.

Историјско искуство учи да у наставку треба изабрати пут унија, сматра Нолте – на пример ЕУ (основан 1957) за Европљане, УН (1945) за све.

Трећа унија која се временски везано формирала с две претходне је НАТО (1949). Она је почетком деведесетих "изгубила сваку функцију, али како ништа тако не успева као успех, пронашла је изговор за трајање у такозваним хуманитарним војним интервенцијама".

Ко зида кућу на путу, има много господара

Ханс-Хајнрих Нолте (р. 1938) је професор емеритус на Универзитету у Хановеру, специјалиста за источноевропску историју и историју света.

Аутор је бројних књига, од којих су најпознатије "Успон Русије ка европској велесили", "Империје, религије и системи између 15. и 19. века", "Историја света у 20. веку" и "Историја Русије".

Ако се томе приброји и његова хабилитација (промоција у универзитетског професора) из 1976. "Drang nach Osten" о немачкој експанзији на Русију виђеној очима совјетских историчара, јасно је којим је путем Нолте дошао до светске историје: тако што је постепено дизао поглед са империјалних конфронтација Русије и Немачке, док му се у видокругу није нашао читав свет од неколико миленијума, спреман да се као сатни механизам растави на делове и проучи.

Нолтеова "Кратка историја империја" има 500 страна, што је и даље уступак модерном читаоцу и лака категорија кад се рачунају књиге које су квази "померале" свет, или барем Европу, на пример "Историја пропасти Старог Рима" Британца Е. Гибона (крај 18. века, 3.200 страна), или чувена "Историја Рима" Немца Теодора Момзена изашла у осам непотпуних томова између средине и краја 19. века.

Како Нолтеове "Империје" нису написане само за академски погон, већ рачунају на пажњу заинтересованог читаоца општег хуманистичког образовања, евидентан је труд уложен у прегледност тема и транспарентну структуру текста.

Четрнаест империја је подељено у четири велике групе – 1. империје као збирна сума тада познатог света (Новоасирско царство, Стари Рим, Кина под династијом Сонг, Монголско и Османско царство); 2. обновљене империје (renovatio imperii: Свето Римско Царство Немачког Народа, Индија под Могулима, Манџу-Кина); 3. империје као делови светског система (Руско царство, Велика Британија, Британска Индија); 4. гранични империјални случајеви (Совјетски Савез, Трећи рајх, САД).

После сваке империјалне групе следи посебно поглавље њихових непријатеља, некад народа и туђих војски под заставама, некад религија и идеологија као збирних сила које су спречавале стабилизацију империја. На пример, како је хришћанство срушило Стари Рим, како је надменост дошла главе Хан-Кинезима, или како Словени Аустроугарском царству.

Сваки појединачни случај, плус њему супротстављене силе обрађују се кроз јединствен каталог критеријума – тип династичке легитимације, државна култура и религија, структура елита, однос центра и периферије, тип граница (меке или тврде), дефиниција "варвара" и "дивљака" ван граница.

Можда најинтересантнији показатељ је тзв. "Августов праг" (Augusteische Schwelle, термин немачког историчара Херфрида Минкерла), којим се мери да ли је неко царство у свом постојању уопште ушло у фазу сређеног трајања, или је увек само освајало и гутало док се није удавило. "Августов праг" је референца на првог римског императора Октавијана Августа (владао од 27. године пре Христа до 14. после Христа).

После сваке империјалне групе, појединачног случаја и каталога критеријума, следе две-три странице збирних теза, иза њих редукције на најбитније, па нове серије сажетака, тако да се на крају добија импресија добро темпираног компјутера, а не књиге. 

Варвари испод зидина

Људи су увек градили куће на путевима којима су пролазиле империје у освајачком походу. У тим тренуцима, легитимација империја је био рат.

У моментима када би прекорачиле "Августов праг" и ушле у фазу консолидације, империје би се легитимисале обезбеђењем унутрашњег мира. Тек су ту посртале, по формули јака империја према споља = слаба држава према унутра.

Нолтеови историјски случајеви су довољно флексибилни да остављају довољно простора за интерпретације актуелних догађаја.

Пођимо, на пример, од реченице коју је вероватно сваки читалац изговорио у некој прилици, ону да је "све већ виђено". Та социолошки гледано "свакодневна теорија" има свој филозофски пандан код Карла Јаперса ("Порекло и циљ историје", 1949), тамо се зове "Achsenzeit", време великих осовина, у смислу оса, просечених праваца.

"Осе" су настајале тако да су их равно преко људских кућа просецале империје носећи религију у пртљагу, или религије носећи империју у пртљагу. По Јасперсу, оне су се формирале у времену 800–200 године пре Христа; и хришћанство и ислам су касније само упадали у већ постојеће мустре.

Схватање да је "све већ виђено", да су људске представе о друштву, Богу, политичкој организацији и страсти уверења биле формиране два века пре савременог рачунања времена, Нолте преузима од Јасперса, али оставља отвореним као ребус, позивајући читаоца да допуни празна места.

Рецимо, како без референце на Јасперсово "време акси" објаснити жестоко одбијање данашних Грка да прихвате постојање словенске Македоније? Шекспир би рекао: Македонија је само име, what's in the name! 

Чак иако сви детаљи нису јасни (стари Грци су с презиром гледали на античке Македонце као варваре), поуздано је да Македонија није била словенска, јер јужнословенских племена у то време ту није било. Или, да су далеки, далеки преци данашњих Македонаца и били ту, они би данас говорили неки Грчки или уопштено језик из романске групе, уместо што говоре неки бугарски.

Али овде није реч о упорности данашњих Македонаца да остану усељеници у туђем историјском идентитету, већ о револту данашњих Грка, скоро па народној револуцији, да им то не допусте. Први реагују из закаснелог романтичарског рефлекса 19. века; други из страсти која се формирала пре 2.300 година, а и данас гори. Не дају људи име, па то ти је! 

Niniva calling!

Или, тешко је не помислити на данашње Курде, када се чита Нолтеов каталог критеријума Новоасирског царства (934–609 пре Христа), са главним градовима Нимрудом (30 километара од данашњег Мосула) и Ниниве (Мосул).

Наравно да онда није било Курда, али је тог тренутка рођена друштвена пракса, предата даље као страст генерација, очито преживела у неком културном мему данашњих Курда. 

Ствар је у следећем: новоасирски владари (Саргониди) нису из центра бранили границе царства, већ су делегирали одбрану на провинцијске вође, племена или породице. У актуелном сиријском рату, курдске пешмерге су се тачно понашале по том моделу – као да је неко на њих пренео обавезу одбране провинцијских граница од Исламске државе.

Да ли је то довољно за аналогију која прескаче миленијуме јесте упитно и сигурно се не може доказивати у неколико реченица. Али медијски извештаји из прве две године актуелног грађанског рата несумњиво су ишли у том смеру – да Курди за рачун Багдада и Дамаска бране делове Сирије и Ирака, надајући се да ће их Багдад и Дамаск једног дана наградити властитим провинцијама. Посебан бонус: провинције би биле на граници са Турском, где се такође отварају перспективе за делегирање одбране периферних подручја.

Још један пример – зашто се Кинези и данас доживљавају као "средина", смирени центар, ако не као одјек старог имена о непокретном "Царству средине", које другима препушта нестрпљиво трчање и истрчавање?

Нису спољне границе држале Кинеску империју Сонг заједно (221. пре Христа до краја 13. века) већ култура и државно контролисани систем образовања, каже Нолте. Бројна бирократија је стално полагала испите и константно пролазила кроз "реизбор", до мере да се у царству водила жива дискусија да ли то малтретирање има смисла. На крају је преовладао став да систем провера треба оставити нетакнутим – ако испити не значе да ће увек проћи најпаметнији, они су ипак гаранција да се до власти неће пробити најглупљи.

Цареви Сонга су се истина легитимисали одржавањем мира на спољним границама, али углавном не ратовањем, него плаћањем рекета околним "варварима". Реал-политички уступци, плаћање трибута ратничким суседима нису код Кинеза будили страх, већ појачавали презир према њима. 

Вероватно због тога, закључује Нолте, владајуће бирократске елите никад нису знале колико им је царство, "некако су увек мислили да су заправо већи него што јесу"; онолико колико је то уопште било важно у "Царству средине".

САД – хегемонијална сила или модерна империја?

Зашто је дух времена победио империје као форму политичке организације, а њихове renovatio (обнова империја) и translatio (сукцесија империја) покушаје свео на карикатуре?

Као и сваки озбиљан историчар, Нолте не даје само један одговор, али претпоставља да умирање империја има везе са секуларизацијом, са скидањем чаролије са света (Макс Вебер). Круна и олтар су их држале на окупу, схватање поданика да над њима владају директни божји делегати, а не профани егоисти. У моменту кад је та веза пукла, као на пример у случају немачког Светог Римског Царства (1806), империја се разбила као стаклена вазна. 

Консеквентно пратећи логику властитих категорија, Нолте долази до случаја Сједињених Америчких Држава. Јесу ли оне још једина данас преостала империја, "translatio" Старог Рима, империјална карикатура постмодерне?

Нису, сматра аутор. Империја је само она држава која саму себе схвата као империју, спремна да улози значајна средства и преузме одговорност у остваривању властите визије светског поретка.

Империје коштају, пре свега саме империје. Ако се изузму издаци за наоружање, САД не улажу никаква средства како би уредили свет, одбијају да преузму одговорност за њега, још мање за своје акције на глобалној позорници. Истовремено, оне коче развој глобалних институција (УН), позивајући се на властити суверенитет. Кад не могу да прогурају властите циљеве, спремне су да слажу Савет безбедности (други ирачки рат) или да га потпуно заобиђу (бомбардовање Србије 1999).

Раздиру их и унутрашњи парадокси. САД никад нису имали династију, али имају династичке породице. Држава и религија су одвојене, али је у политици јако пуно религије. Елите су хетерогене, једне би да контролишу свет, друге да се затворе према свету. У послу влада агресивна конкуренција, али је камуфлирана екстремно пријатељским опхођењем. Бирократија је стара у државама, млада на федералном нивоу. Демократија има статус државне идеологије, али само пола становништва традиционално гласа.

Нолте: "Због тога дозвољавам себи парадокс да САД назовем глобалном нацијом. У свим граничним случајевима до сада, оне су застале на пола пута од хегемонијалне силе до империје. Део њихових елита жели војну контролу над остатком света, али без икакве економске и политичке одговорности. Будуће питање светског уређења САД зато стално и намерно остављају отвореним – да ли оне стварају империју, или прихватају ауторитет Уједињених нација?"

Како се од Новоасирског царства као "империје без мисије" дошло до САД као "мисије без империје"? За то је потребно прочитати Нолтеову књигу. Ако се у Србији нађе издавач, биће то добитак за српску публицистичку сцену.

број коментара 3 пошаљи коментар
(недеља, 11. феб 2018, 18:15)
anonymous [нерегистровани]

Sustina

Niko nece da uidje u sustinu da vidimo sta je to Stari Rim. Nece jer to ne odgovatra istorijama pisaca iz kojih dolaze.Mi danas znamo sta je EU.Za 50 godina niko nece znati sta je to .To ce biti prazan pojam (prazan skup).

(недеља, 11. феб 2018, 13:27)
Borislav Marić [нерегистровани]

re: kako je hrišćanstvo srušilo Stari Rim, kako je nadmenost došla glave Han-Kinezima, ili kako Sloveni Austrougarskom carstvu.


Sloveni nisu došli glave austrougarskom carstvu, između ostalog i jer nisu bili pod Austrougarskom do odlaska Osmanlija, nego je austrougarsko carstvo pokušalo sa se proširi, povedeni kolonijalizmom i idejom da mogu da okupiraju barem prostore koji su bili pod osmanlijskim carstvom, što je, naravno, dovelo do otpora, a 1918 i do sloma austrougarskog carstva!

(недеља, 11. феб 2018, 12:55)
Чарли 1. [нерегистровани]

Једина Империја данас

Наравно да данас постоји још једна империја: Британски Комонвелт. Она је све остале империје намерно уништила. Данас је она са 53 чланице најмоћнија и има највећи биланс спољње и унутрашње трговине као поморска сила.