Дојче веле: Европска армија анте портас

Лидери Европске уније често изражавају жељу за европском армијом. Након што је један мегаломански покушај да се та жеља оствари прошао катастрофално, сада тај пројекат полако, корак по корак, добија контуре.

Неколико година после завршетка Другог светског рата, уговором су били регулисани сви детаљи будуће европске армије за коју би војнике давали Француска, Немачка, Италија и земље Бенелукса: на пример униформе, али и јасна командна структура.

Комесаријат који би чинило девет представника слао би војску на фронт, а њега би контролисала Европска скупштина сачињена од посланика држава-чланица.

Војне јединице на нижем нивоу биле би чисто национално организоване, а официри који би им командовали били би из различитих земаља-учесница.

Много тога већ је било спремно за тај најамбициознији пројекат послератне Европе – који је у лето 1954. године пропао због отпора француског парламента.

Стална структурна сарадња

Након што та Европска одбрамбена заједница није прошла, планови за европску армију деценијама су били у фиоци. Сада су поново на столу.

Недостатак интересовања америчке владе под Доналдом Трампом за Европу, повећана угроженост континента због Русије и повлачење Британије из ЕУ најављено за март 2019. године, изазвали су нову динамику у пројекту о европској војсци.

Нови почетак збио се у новембру 2017. године, када је 25 земаља Европске уније договорило "Сталну структурну сарадњу" у војним питањима.

Та ближа сарадња предвиђа заједничке пројекте наоружавања, али и ближу сарадњу између армија.

Министри одбране ЕУ сматрају да би тај облик сарадње могао да буде припрема за формирање европске армије, а паралелно с тим повећава се и сарадња на националном нивоу.

Немачка–Француска

Као могуће језгро европске армије, 1989. је основана немачко-француска бригада са 6.000 војника.

Та пешадијска бригада једина је двонационална велика војна јединица на свету – стационирана је на четири локације у Немачкој и три у Француској.

Један немачки батаљон у оквиру те бригаде који се налази у Алзасу једина је борбена јединица Бундесвера која је трајно стационирана ван Немачке.

Међутим, војници и једног и другог народа служе заиста заједно само у батаљону за снабдевање и по штабовима – све друге јединице су раздвојене.

Још једна заједничка ствар: од оснивања бригаде, немачки и француски војници користе исти тип пушке.

Остала војна опрема се и дан-данас, 30 година касније, и даље значајно разликује. Бригада никада није била као цела јединица у некој борбеној акцији.

Немачка–Холандија

Само неколико година после формирања француско-немачке бригаде, 1995. године, Немачка и Холандија основале су немачко-холандски корпус, којем су, у случају потребе, подређене једна холандска и једна немачка дивизија са укупно око 40.000 војника.

Корпусу директно припадају два бинационална батаљона – за комуникацију и за подршку.

У почетку су војници обеју земаља били само у штабу, али већ неко време Немачка и Холандија, корак по корак, повезују и јединице.

Тако је немачки 414. тенковски батаљон сада део 43. механизоване бригаде Холандије.

А немачки батаљон укључује и холандску компанију са 100 војника, која се тамо обучава на немачким тенковима.

Тиме се први пут међусобно интегришу немачке и холандске јединице – од нивоа компаније, до дивизије – скоро онако како је то било планирано још педесетих.

Немачка министарка одбране Урсула фон дер Лајен такође оцењује да је реч о "одличном примеру изградње европске одбрамбене уније".

Не срастају само немачке и холандске тенковске јединице. Првог јануара 2014. године холандска 11. Ваздухопловна мобилна бригада са око 2.000 припадника повезана је с немачком Дивизијом брзих снага.

То значи да постоји тесна сарадња и између немачких и холандских специјалних снага.

Поморска сарадња

Прекогранична сарадња није само политички циљ – Европљани на тај начин желе и да смање трошкове или да једни другима пруже приступ војним способностима које партнер нема.

На пример морнарица: ове године могла би да почне договорена интеграција целе немачке поморске пешадије (800 војника) у холандску морнарицу.

То подразумева право коришћења холандског брода за снабдевање и подршку "Карел Дорман", који је погодан за амфибијске операције.

На крају, војну сарадњу у Европи не убрзава само политичка воља, већ пре свега војне потребе. То важи за мање земље као што је Холандија, али и за тешкаше у ЕУ као што су Француска или Немачка.

На пример, после француске интервенције у Малију 2013. године, војни планери из Париза били су шокирани када су открили да Француска више не може сама да дуже време издржи тако велике војне операције.

Убрзо након почетка операције "Сервал", савезници су морали да помажу у транспорту, али и у извиђању.

И у Бундесверу се у овом тренутку суочавају с тим колико су мере штедње у протеклим деценијама ограничиле оперативне способности трупа.

На пример: све подморнице Немаца тренутно су на сувом доку, па посаде могу да вежбају само на копну.

Најраније за пола године, трећа по величини војска у Европској унији поново ће имати подморницу која функционише.

број коментара 3 пошаљи коментар
(среда, 14. феб 2018, 09:22)
Stefan [нерегистровани]

Nemacka

Evropska vosjak je uoravo to. Kao sto je nato americka organizacija tako ce evropska vojska biti nemacka.

(среда, 14. феб 2018, 09:19)
anonymous [нерегистровани]

Русић

Прво, Европи не прети никаква опасност од Русије. Као што није никада у историји, него је увек било обрнуто, па и сада. И како коначно решење је да Немачка и Русија створе заједничку армију па да буде вечни мир у Европи. Под условом да се американци избаце из Европе и да се расформира НАТО.

(среда, 14. феб 2018, 09:18)
anonymous [нерегистровани]

Prazne price

Evropa se raspada a Nemci sanjaju o zajednickoj vojsci.
Prazne price.
Sve se raspada.