Социјалдемократија на издисају, хитно зовите Маркса

Некад моћна немачка социјалдемократија Вили Бранта још је само главобоља за коалиционог партнера ЦДУ. Некад моћна аустријска социјалдемократска партија Бруна Крајског и Франца Враницког је управо срушила владу, али та демонстрација моћи је њена лабудова песма. Некад моћна Социјалистичка партија Франсоа Митерана данас има само 28 посланика у француском парламенту од 577 места. Примери се могу ређати и даље. Од чега то болује европска социјалдемократија?

Када је око 1990. у низу националних простора пропао европски комунизам, био је то звездани тренутак за социјалдемократију као идеју и практичну политику разумне друштвене правде.

Комунисти су такође пропагирали правду и једнакост, али у теорији, док су у пракси увели радикалну социјалну стратификацију. Неки су успут створили и правни систем који је водио у рат; југословенски на пример. Али и руски, ако се погледа случај поклањања Крима Украјини 1954.

За сво то време док је у Русији, Источној Европи и Југославији комунизам спроводио економски, политички и национални инжењеринг, европска социјалдемократија је живела у његовој сенци.

Оног момента кад се комунизам као систем урушио, социјалдемократија је преузела трон. Мала презрена сестрица комунизма, које се он одрекао још пре једног века, постала је оператор велике идеје друштвене правде.

Звучи неозбиљно, представити модерну европску политичку историју као област из породичног наследног права. Нема, међутим, боље метафоре да се сликовито прикаже оно што данас многи заборављају, да су комунизам и социјалдемократија блиски рођаци. Он тврдоглав и непопустљив, преке нарави која није презала ни од убиства, диктаторски патер фамилиас. Она лаконога, прилагодљива, склона компромису, хуманистички отворена, уверена да је срећа индивидуална, а не политичка категорија.

Логично, у том првом налету после пада комунизма, социјалдемократске партије су биле у порасту. Био је један тренутак – друга половина 1998, доба првог аустријског председавања Европском унијом, кад је читава Унија, плус земље које ће то тек постати, плус неке од оних које то још нису, била социјалдемократска. 

Свугде су социјалдемократе/социјалисти или владали сами, или предводили коалиције као већински партнер. Породична драма с почетка 20. века, када је комунизам као злоћудни брат преузео власт у Русији и узурпирао улогу гласноговорника читаве левице, ретроактивно се из визуре 1998. показала као слепа улица у остварењу друштвене правде.

"Црвена зора је осванула над Европом", били су наслови из новина на измаку двадесетог века.

Данас, само двадесет година касније, социјалдемократе су не само у дубокој кризи, већ су им и поетско име отели.

"Црвена зора" се у немачком преводу зове једна екстремно-десничарска партија у Грчкој.

Пипи Дуга Чарапа "развлачи преко губице"

После катастрофалног губитка гласова на европским изборима крајем маја, шефица немачких социјалдемократа Андреа Налес је дала оставку.

Случај Налес је велики изазов за политичку мантику. Мантика, то је кад се гледа у кафу, птичју јетру, или у пасуљ, да би се неком предсказала будућност, с тим да се овде не мисли на конкретну особу, већ на судбину једне идеје.

Рецимо, морални аспект демисије Андрее Налес. "Нормално брутално", коментарише немачки Шпигел. Ту се у првом реду не мисли да би брутални начин био најнормалнији начин за смене у партијском врху; да је намера била таква, стајао би зарез између те две речи, или барем цртица. Нормално, брутално; нормално – брутално; него како.

Напротив, примедба се односи на то да у рушењу Налесове њени партијски другови и другарице нису показали ништа већу бруталност него у рушењу било ког другог партијског шефа пре ње. Није било несразмерне употребе силе, само брутално у нормалним, уобичајеним, оптималним размерама.

Такође из Шпигла је и коментар о "убиствима из части" на немачкој политичкој сцени. Не уопштено, иако би и то могло, већ конкретно медју социјалдемократама.

Да би преузела партију, Налес је у фебруару прошле године починила "убиство из части над извесним Сигмаром Г. и успут асистирала у самоубиству из часних побуда извесног Мартина Ш". У томе је Налесова била релативно извежбана, јер је од 2007. носила надимак "краљеубица", кад је предводила страначки пуч против извесног Франца М. и забила му завршни нож у леђа.

Налесовој се сада није догодило ништа друго него што се догодило Сигмару Габриелу, Мартину Шулцу или Францу Минтерферингу. Ко се мача лаћа, од мача и гине, нормално насилно, брутално колико треба, ни превише, ни премало. Таман.

Оно што је овог пута унутарпартијски пуч претворило у моралну тему, била је чињеница да је Андреа Налес жена, па би то био обрачун са "женом у политици", уопште са идејом да би жене могле радити мушке послове, као што је вођење једне велике политичке партије.

Шпигел: "Није Налес пропала зато што СПД није био спреман за жену на врху. Она је пропала на немогућем задатку да обнови своју партију још док лежи у гвозденом загрљају велике коалиције са Меркеловом. Наравно, пукла је и на на властитим грешкама и срамотним наступима. И мушкарац би био подједнако смешан да у службеним приликама пева као Пипи Дуга Чарапа, или да прети како неком "треба да се развуче једна преко губице". Напротив, њој се чак дуго праштало, зато што је жена." 

Кевин сам на врху

Политички, одлазак Налесове отвара простор за ново иделошко позиционирање немачке социјалдемократије. Питање је, хоће ли СПД клизити и даље у центар, тамо где их је одвела "гроко", велика коалиција, или ће се вратити у лево, и то читавом дужином, све док идејно и програмски не кооптира комунизам?

За то да немачка социјалдемократија нема више много додирних тачака са социјалном правдом и друштвеном кохезијом у националним оквирима, кривица не лежи само на коалиционом пакту са ЦДУ/ЦСУ. Већ је Харц-програм социјалдемократе Герхарда Шредера радикално срезао социјалну матрицу и пауперизовао ешалоне немачких грађана, и то још у време кад је црвена зора у највеће свитала над Европом.

Више ка центру СПД не може. И Налесова је у марту прошле године знала да није смела у четврти кабинет Ангеле Меркел, да је то за СПД равно самоубиству. У коалицију је натерао (социјалдемократски) председник државе Штајнмајер, уценио је националним светињама –државним интересима, немачком дисциплином, одговорношћу за превремене изборе и неодговорно расипање буџета.

Јадна Налесова уствари није имала куд. Била је то хроника најављене смрти, акт судбине у античком смислу. Да сад изађе на изборе, странка добија око 12 одсто гласова (извор: национална телевизија АРД).

Зато СПД може само лево. То доказује и идентитет партијског колеге који је сад Налесовој забио симболички нож у леђа, Кевин Кинерт (р. 1989), шеф омладинске организације СПД-а ЈУСО (JUnge SOzialisten).

Шпигел: "И баш тај Кевин Кинерт, који је највише допринео да Налесовој пропадне све што је смислила и хтела, који је опструисао где год је могао, сад гласно кука и лелече, њега је срамота шта је направио, куне се више никад, никад, мајке ми."

Без обзира какво ће бити лето, Немачка корача у врелу јесен. У септембру су локални избори у Бранденбургу и Саској, у октобру у Тирингену; све три су бивше источнонемачке државе, склоније националној него хуманистичкој правди.

За децембар је заказан партијски конгрес на коме СПД бира новог шефа, тренутно се у медијима најчешће спомиње име Кевина Кинерта. У исто време пада и термин, договорен у коалиционом програму још у марту 2018, за евалуацију суделовања у четвртом кабинету Меркелове.

Кинерт није социјалдемократа, он је комуниста. И то од оних изворних који национализују предузећа, колективизују приватну својину и станове, од сиромашних праве богате, од богатих сиромашне. Мала је вероватност да Кинерт остане у коалицији до краја легислативе 2021, поготово јер је и у марту прошле године био најжешћи противник њеног оснивања.

Аустријски Пресе прошлог понедељка: "Сад се ради о опстанку канцеларке Ангеле Меркел".

СПД интеримистички води тријумвират Малу Драјер, Мануела Швезиг и Торстен Шефер-Гимбел, свако од њих без намере да се на јесен кандидује за шефа странке. Колективни дух? Не, нешто много прозаичније – страх од губљења времена на пропалу ствар.

У животу и трајању сваке политичке партије дође тренутак кад на њен врх неће нико. До тог тренутка владају услови из најкрвавијег театра, контрљају се главе, "пучирају" се шефови, врше политичка убиства из части и асистирана самоубиства за очување образа... А онда, одједном, тишина. Нико неће на врх, нико не би одговорност, сви имају важнија посла.

У тој фази се тренутно налази немачки СПД после суделовања у колицијском кабинету Меркелове 1, 3 и 4 (кабинет 2 је био са Либералима, ФДП). 

Пресе: Црвено-црни, као у најгора времена

Памела Ренди Вагнер је тужна особа. Не она сама, њен карактер, њени викенди и слично. У подели политичких улога она се нашла у ситуацији да игра неприпремљену, инфантилно агресивну шефицу једне тужне странке која улази у фазу да на њен врх неће нико.

Неће бивши директор ОРФ-а Герхард Цајлер. Неће једина особа која поседује довољно ауторитета да преузме странку, шеф локалне владе у Бургенланду Ханс Петер Доскоцил.

Зашто неће у Беч? Зато, одговорио је Доскоцил пре три седмице у време избијања Афере Ибица "што у Бечу влада подивљала, разуларена политичка атмосфера". Ми у Бургенланду, каже Доскоцил, то радимо другачије – кад прођу гужва и агресија националних избора у септембру, онда ми у јануару идемо полако и мирољубиво на регионалне изборе.

Политички гледано, читава прошла седмица у Аустрији је прошла у два знака – како од Ренди Вагнерове направити успешног партијског шефа, и како из техничко-чиновниче владе истерати дух Себастиана Курца.

Памела Ренди Вагнер је кадар бившег премијера Кристиана Керна, његов наметнути поклон кад је напуштао политику пре две године и одлазио да ради као кинески лобиста.

Ренди-Вагнерова није пучем дошла на власт, али њен ментор Кристиан Керн јесте. Било је страшно гледати са колико агресивности и нормалне бруталности је у мају 2016. смењен канцелар Вернер Фајман, да би направио место Керну.

У мају 2016. Кристиан Керн у партијском пучу смењује шефа странке Фајмана; у мају 2017. Себастиан Курц у партијском пучу смењује свог шефа конзервативне странке Митерленера.

Пуч до пуча докле год поглед низ партијски пејзаж досеже. Интересантно, али сви аргументи Памеле Ренди Вагнер на парламентарном заседању на ком је срушен кабинет Курц су били моралног типа – да је превртљив и подмукао, да је пучем уклонио Митерленера, пучем прекинуо кооалицију са Керном, пучем уклонио Слободњаке као коалицијског партнера.

Да је стање са аустријском коалицијом средином 2017. било такво да су "Црвени" (аустријски назив од миља за СПÖ) и "Црни" (исти такав за ÖВП) живели у дубокој свађи, да се чланови кабинета нису ни поздрављали кад се виде, да је међусобна агресија била тако згуснута да се могла сећи ножем – све то је заборављено.

Оно што је остало је да је Курц испраћен као узурпатор, патолошки карактер, "динамиташ" и "практикант на привременом раду у влади". Истовремено је и Слободарска партија пала у процентима. "Тиркизни" Себастиана Курца и "Плави" Хајнц Кристиана Штрахеа су се међусобно искомпромитовали и отишли у непознато.

Пут Црвених за тријумфални повратак на власт је тиме отворен. Али ту сад долази до кључног преокрета, који бележе сви аустријски медији – чак и у тако оптималним условима, Црвени нису у стању да се врате на власт! Памела Ренди Вагнер губи изборе, нема идеја, нема ниједну јасну позицију. Њихови противници изгледају у расулу, али Црвени свеједно нису у стању да из тога извуку било какав политички капитал за себе.

Да ли је због тога крива Памела Ренди Вагнер? Логика партијске организације је неумољива: за све неуспехе крив је шеф странке. У тој области у потпуности делује логика нормалне бруталности. 

Лево, десно, нигде хлада нема

Колумниста Гудула Валтерскирхен: "Прошле седмице смо из парламента гледали филм страве. Ту се радило о освети, повређеном поносу, одбијеном удварању, презреној љубави, о томе ко је с ким телефонирао. Претило се, псовало, срамотило. Посматрачу је морало било јасно да ту седе људи који не владају елементарним правилима међусобне комуникације. Представници опозиције су аргументовали искуључиво на емотивном нивоу, доминирали су бес и мржња. Није било једне једине смислене дискусије." (Пресе, 3.6.2019)

Потреси унутар европских социјалдемократија, немају само практичну, већ и теоријску димензију.

Хоће ли се немачки СПД под Кинертом вратити комунистичкој варијанти левице? Хоће ли аустријски Црвени наставити да живе у идеолошком вакуму ситног клијентелизма, где је мржња према успешнијима још једина програмска тачка с мобилизацијском снагом? Хоће ли европске социјалдемократије прихватити пример данске Радничке партије, која је недавно добила изборе са програмом левог популизма – социјална држава за Данце, затворене границе за (нове) странце?

Сва бука и агресија последњих месеци се може гледати и као процес у ком европска Левица тражи нови идентитет. Немачки ФАЗ то назива "брушење профила ка чистом црвеном".

"Да ли СПД може учити од данских Социјалдемократа?" То питање у тексту за Шпигел поставља Гералд Кнаус, председавајући Европске иницијативе за стабилност, тинк тенк организације са седиштем у Берлину, Бриселу, Бечу и Истанбулу. Он је, успут, аутор дила између ЕУ и Турске, такозваног "Меркелиног дила" за решење миграционе кризе, који је пропао и пре него што је заживео.

Да ли СПД може учити од данских Социјалдемократа? Наравно да не, каже Кнаус, дански пример је слепа улица.

Да ли Европа може учити од Кнауса и Ангеле Меркел како се решава глобална миграциона криза, под чијим теретом су се очито сломиле све социјалдемократије, па данас гледамо десницу у маршу кроз институције?

Наравно да не, то је слепа улица.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(недеља, 09. јун 2019, 19:35) - anonymous [нерегистровани]

Ponavlja se 1933

Kapitalizam i Komunizam su dve strane iste medalje. Demokratija socijalne pravde nema nista sa ovim sistemima. Ni Marks, ni Engels, niti Lenin, nisu bili Demokrati vec autokrati. Propast nemackih Socijaldemokrata je 30ih godina proslog veka omogucila uspon Nacistai, sa svim posledicama koje su sledile njihovom vladavinom. Cinjenica sto je Merkel odbila da ode u Rusiju na proslavu pobede nad fasistickom Nemackom i poseta HDZ-u govore sve o politickom stanju u Nemackoj i Evropi (1933).

(недеља, 09. јун 2019, 17:53) - Dr.Top [нерегистровани]

Kapitalizam

Dok su komunisti prosipali prazne parole "Proleteri svih zemalja ujedinite se" ujediniše se kapitalisti Svijeta u globalni kapitalizam. Snagom i moći kapitalisti su doveli socijalističke zemlje u ekonomsku zavisnost, da bi ih devedesetih, potpuno uništili. Potom su se bacili na "unutrašnjeg neprijatelja" na političku ljevicu u kapitalističkim zemljama i danas imamo ostatke socijaldemokrata koji su daleko od socijaldemokratije. Partijske vođe socijaldemokrata usredsredile su se na borbu za vlast. Skrećući u neoliberalizam izgubili su još više svojih glasača, tako da će u narednim godinama biti zadovoljni i sa desetak procernata. Niko više ne štiti radničku klasu, pa se pojavljuju spontano stvoreni pokreti kao "žuti prsluci" ili Ocupy .

(недеља, 09. јун 2019, 17:00) - anonymous [нерегистровани]

Marks.

Ne njega za ime Boga. Moja divna i neponovljiva mladost ode(60tih.) sa ovom utopijom.

(недеља, 09. јун 2019, 14:27) - anonymous [нерегистровани]

врло једноставно

изумиру зато што су продали душу ђаволу, односно, капиталистима. Социјалдемократија је постала прилепак империјалистичких амбиција Новог светског поретка.

(недеља, 09. јун 2019, 12:20) - anonymous [нерегистровани]

Marx je u tami proslosti...

Lenjin umire na carobnom brijegu..
A Bizmark zabezeknut.
NJegovi socijalisti kao vojnici u WW1 .
Odlaze u Rusiju da Staljinu budu Oktobarski revolucionari....

(недеља, 09. јун 2019, 10:06) - anonymous [нерегистровани]

Unutrasnje suprotnosti i ratni sukobi...

1.).... Sovjetski socijalisti su saradjivali , bili su u koaliciji sa Staljinom i njegovim komunistima...
2.)... Njemacki socijalisti su saradjivali , bili su u koaliciji sa Hitlerom i njegovim nacistima...
---------------.
Bili su usmjereni jedni na druge . Medjusobno su bili veliki neprijatelji:
U Evropi koja je socijalisticki zakazala:. Socijalisti se sami pitaju.
Ko je s kim medju nama socijalistima.....

(недеља, 09. јун 2019, 08:53) - Red Dog [нерегистровани]

I oni su populisti.

Socijaldemokratija je parazitirala na socijalizmu.
Socijalizam na istoku je konfiskovao a socijaldemokratija na zapadu je pregovarala pretnjom da ce doci socijalizam i konfiskovati ako kapital ne saraduje. Kad je pao socijalizam je pretnja postala suplja i kapital ih ne sljivi vise. Od sredine 90-tih su i oni samo populisti.
Granica izmedu socijalizma i kapitalizma ide kod kontrole nad sredstvima za proizvodnju i time profitom. Kad je Blair, a onda i svi ostali, promenio partijski program u „trziste“ su prestali biti socijalisti i zvanicno.