„Зуркамп“ – Овако је говорио Петер Хандке

Издавач Петера Хандкеа објавио је на Вордпресовој платформи "Тhe Goalie's anxiety" документован одговор на све тврдње којима се оспорава и захтева одузимање Нобелове награде за књижевност.

Детаљан одговор Издавачке куће „Зуркамп“ на контроверзе око доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу

Појашњења, материјали и други извори који се односе на текућу расправу

НАСТАВИЋЕ СЕ

Од: 31. октобра 2019. године

Уводне напомене

Дебата која прати одлуку да се Нобелова награда за књижевност додели Петеру Хандкеу у међувремену је прерасла у расправу међународних размера. У наставку су предочене теме на које се највећи број учесника у дебати позива, а паралелно уз њих приложене су Хандкеове изворне изјаве, као и цитати из објављених текстова.

Сабрана дела Петера Хандкеа на немачком објавила је издавачка кућа „Зуркамп“ у 14 томова 2018. године. Друга књига Есеји 2 обухвата његове текстове који се баве грађанским ратовима у Југославији: Збогом сањару из Девете земље, Зимско путовање Дунавом, Савом, Моравом и Дрином или правда за Србију, Летњи додатак зимском путовању, У сузама, Око великог суда, Табле из Дајмијела, Кукавице из Велике Хоче, Прича о Драгољубу Милановићу. Већина њих није преведена са немачког језика.

Зато је намера овог документа да обезбеди, колико год је могуће, појашњења и разјашњења заснована на оригиналним изворима о неким од тема о којима се дискутује, и да у преводу на енглески језик документује оригиналне изводе из Хандкеових текстова.

Овај документ ће се по потреби стално допуњавати.

1. Петер Хандке, Србија и југословенски ратови

I.1 Петеру Хандкеу замерају да негира или оправдава геноцид и ратне злочине

Петер Хандке није ни порицао, нити оправдавао геноцид и ратне злочине у југословенским ратовима. Он је непрекидно наглашавао следеће:

„Никада нисам порицао, умањивао или замагљивао, нити једном речју било који масакр који се догодио током рата у Југославији од 1991. до 1995. године.“ (Handke 2018g, 1013)

Ове године је поновио:

„Наравно, геноцид је произвео бескрајну патњу, коју никада нисам порицао, патњу која се не може ничим ублажити. Жалим због својих примедби, оне је требало да имају потпуно други смисао.“

Хандкеова упитаност се није односила на злочине саме по себи, већ на начин како се о тим злочинима извештавало. Критички се осврнуо на однос медија према овим темама и покушао да пружи историјску перспективу, као и да скрене пажњу да медији морају ове теме да сагледају и из југословенске и српске перспективе.

I.1.1 Петеру Хандкеу замерају да негира геноцид у Сребреници

Петер Хандке није негирао геноцид у Сребреници. Његов први осврт на овај ратни злочин може се видети у тексту Путовање рекама.

У овом тексту Хандке три пута каже „претпостављени“ злочин, али он овај текст пише средином јула 1996. године.

Често му се замера и то да и када је износио осуду догађаја у Сребреници, никада није користио термин геноцид. Међутим, терминологија коју он користи односи се на правну ситуацију у том тренутку. Већ 2006. године Хандке користи израз „сребренички геноцид“.

Поред тога замера му се и да је геноцид у Сребреници оправдавао тако што га је називао актом освете. Хандке јесте написао да је геноцид у Сребреници био „неопростиви чин освете“, али и „вечна срамота за одговорне босанске Србе“.

I.1.2 Неки наводе и да Петер Хандке негира злочине у граду Вишеграду

Петер Хандке није негирао да су злочини против човечности почињени у Вишеграду, нити је то написао у својим текстовима, већ напротив, експлицитно их помиње.

Реченица која се наводи као спорна из Хандкеовог текста Летњи додатак зимском путовању, односи се на начин извештавања о рату и замера новинарима да циљају, по његовом мишљењу, само ону причу коју су желели да пронађу и критикује начин на који описују догађај како би извештаји били сликовитији и привукли више пажње.

I.1.3 Замерају Петеру Хандкеу да је негирао постојање концентрационих логора у југословенским ратовима

Петер Хандке није порекао постојање логора у југословенским ратовима. У Путовању рекама пише о „српско-босанским логорима“. Надаље, он не оставља никакве сумње о томе шта се тамо догађало:

„Тачно је: између 1992. и 1995. године, на територијама југословенских република, пре свега у Босни, постојали су затворски логори, а људи у њима су изгладњивани, мучени и убијани“. (Хандке 2018ф, 1018)

Исто је написао и у свом чланку за Либерасион, 2006. године, у којем је појаснио, колико је њему познато, да су осим српских логора, постојали и хрватски и муслимански.

Његова примедба се односила на употребу термина „концентрациони логори“. Посматрајући извјештавање медија, Хандке је био мишљења да су они намерно увели језик и терминологију која се односи на Холокауст како би у највећој могућој мери изазвали реакцију публике.

I.2 Петеру Хандкеу се замера да је подржавао само српску страну и потпуно занемаривао друге ставове

У својим текстовима о југословенским ратовима, Петер Хандке критикује оно што сматра стереотипним извештавањем и посебно, како он то види, доношењем пресуде унапред. У Путовању рекама Хандке описује своју иритацију језиком и сликама западних медија.

Објашњава да је његова одлука да српско виђење постане тема његових текстова, само реакција на такво извештавање. Посебно зато што су улоге нападача и нападнутих, жртава и злочинаца, биле унапред одређене и као такве изношене пред такозвану светску јавност.

I.3 Замерају Петеру Хандкеу да је тврдио како су „Срби“ у 20. веку пострадали више од „Јевреја“, или исто као они.

Хандке је тврдио да је „Геноцид над Јеврејима фундаментална траума која је обележила цео мој живот“. Али јесте у интервјуу у марту 1999. године рекао да ово кроз шта Србија пролази није доживео ниједан европски народ.

I.4 Замерају Петеру Хандкеу да никада није сумњао у своје ставове или се дистанцирао од њих

У немачким, али и осталим европским медијима, о Хандкеовим изјавама се више пута интензивно и контроверзно дискутује још од 1996. године.

Током година, Хандке је у више наврата покушавао да објасни и ревидира своје раније изјаве, на пример у чланцима Шта нисам рекао и Покушај одговора из 2006. године.

I.5 Критичари наводе да је Петер Хандке исмевао жртве ратних злочина или да њихову патњу није схватао озбиљно

Магазин Шпигл је детаљно истражио и документовао да Хандке никада није изјавио „Можете да набијете те своје лешеве у д...“.

I.6. Замерају Петеру Хандкеу да је „обожавао" Слободана Милошевића и критикују га што је присуствовао његовој сахрани

Петер Хандке је једном приликом био у Хагу, посетио је Милошевића и био присутан на суђењу. Ниједан други сусрет није забележен. Потом је присуствовао његовој сахрани.

За Хандкеа претпоставка невиности, чак и у Милошевићевом случају, може бити оборена само судском одлуком. Хандке веома пажљиво износи своје сумње, али истовремено оставља могућност да није у праву.

Такође, никада није доводио у сумњу то што је Међународни кривични суд за бившу Југославију судио Милошевићу. Хандке никада није сматрао да је Милошевић невин, само је наглашавао потребу за другачијим новинарским приступом у извештајима о људима попут Милошевића.

Име Петера Хандкеа је међу првима било наведено на списку од 1.600 сведока одбране у поступку против Милошевића, али је одлучио да не сведочи на суђењу у Хашком трибуналу.

Милошевић је био последњи председник сада већ непостојеће државе. У интервјуу из 2007. године, Хандке одговара на новинарско питање: „Да ли сте хтели да се опростите са државом у којој је он био последњи председник?“, „Управо то.“

Југославија као антифашистичка и антинационалистичка земља је била веома важна за Петера Хандкеа.

2. Однос Петера Хандкеа према национализму и фашизму

II.1 Петера Хандкеа оптужују да осећа блискост са национализмом и фашизмом

II.2 Износе се тврдње да текстови Петера Хандкеа подстичу мржњу

III. Додатак: Петер Хандке и његова бивша партнерка Мари Колбин

Неки замерају Петеру Хандкеу да не заслужује да понесе овако престижно признање зато што га је његова некадашња партнерка, Мари Колбин, у отвореном писму из 1999. године оптужила да ју је тукао и малтретирао.

Хандке је ово признао свом биографу Малтеу Хервингу и објаснио ток догађаја.  

број коментара 1 Пошаљи коментар
(среда, 06. нов 2019, 06:29) - anonymous [нерегистровани]

Crno bijelo

Handkeu i ponekim intelektualcima na zapadu je smetalo bojenje crno-bijelo istine o ratu na Balkanu.
Niti je on bio za Milosevica niti protiv. Niti je osporavao zlocin u Srebrenici. Ali ukazivao je na zlocine nad Srbima. A u tome je i bio glavni problem za medije na zapadu. Mediji na zapadu su dobivali i pisali informacije koje su pisane od stranih lobi grupa koje su radile za Nato-a i ostale zapadne velike tajne agencije. Kada se boji crno-bijelom bojom onda je lakse ubijditi sopstveno stanovnistvo za intervencije alijanse, za povecanje vojnog budzeta, za interese kompanija u rasprodaji drzavnih preduzeca, itd.