Velika Britanija skočila iz tiganja u vatru

Na izborima za Donji dom Britanskog parlamenta engleski pro-EU blok je uverljivo poražen. Verbalni građanski rat koji u Velikoj Britaniji traje od referenduma u junu 2016. završen je. Sada je na Škotlanđanima i severnoirskim katolicima da odluče hoće li mirno prihvatiti neumitni Bregzit, ili će verbalni rat preneti u višu fazu direktnog neprijateljstva. Da u ove tri i po godine nije ozbiljno ranjena Bregzit-mrcvarenjem, EU bi rekla da joj je svejedno.

Na prvi pogled, stvar izgleda gotova, ali nije. Bregzit poseduje još dovoljno potencijala da politički oslabi i povredi Evropsku uniju, ugrozi ono malo kohezije koja još povezuje članice, dovede u pitanje ostatke solidarnosti i zajedničkog identiteta i, najgore od svega iz vizure Srbije i Crne Gore, blokira svaku misao o daljem proširenju.

Srpsko državno bivstvovanje na rubovima, granicama i između granica Evropske unije obogaćeno je još jednom fasetom žrtve, koja kumulativno raste od petog kruga proširenja 2004. 

Srbija je sada dobila samo jedno poglavlje od Unije, zato što je Unija duboko traumatizovana vlastitom politikom proširenja, ali ne zna kako to da kaže, a da ne prizna da se zbog nje danas našla u situaciji borbe za opstanak.

Čak četiri zemlje iz velikog proširenja 2004. (ukupno deset zemalja) nisu po duhu spadale u EU. Poljska čak nije ni htela u EU, njen ulazak je politički i finansijski iznela Nemačka na svojim leđima. Istorijski razlozi za takvo ponašanje Berlina leže na dlanu – s jedne strane griža savesti prema Poljacima, s druge osveta nad Rusima, racionalno i iracionalno, duplo-slatko vezano.

Ovih petnaest godina su Poljska i tri baltičke zemlje ostale opcione članice EU, kojima prekoatlantske vojne integracije više leže na srcu od političkih evropskih. Problemi u međusobnim odnosima su strukturne prirode – dok je EU po definiciji mirovni projekat koji se povremeno zabavlja idejom rata, te četiri zemlje su u potrazi sa vojnim projektom koji se povremeno zabavlja idejom mira.

Otvaranjem vrata Bugarskoj i Rumuniji 2007. EU je donela još jednu političku odluku; 2013. ulaskom Hrvatske takođe. Sve tri zemlje su, neka više neka manje, ali u relativno stabilnoj krivulji, ostale u potrazi za vojnim projektom koji se povremeno bavi idejom mira. 

A onda je došla 2016. sa Bregzitom, i EU je polako počela da shvata da London neće izaći iz Unije dokle god postoji nešto iz čega se može izaći.

Jednom, drugi, treći, čak i četvrti put, prodato

Spolja gledano, srpske evropske aspiracije su četvorostruka žrtva evropske politike proširenja. U procentima bi se reklo, 40 odsto, zajedno sa mađarskim slučajem čitavih 50 odsto iz proširenja 2004; po sto odsto iz proširenja 2007. i 2013; negde 33 odsto iz proširenja 1973, kad je u Uniju nakon dugogodišnjeg otpora Francuza ušla Velika Britanija (sa njom: Danska i Irska).

U suštini, protiv Beograda je statistika proširenja EU. Makron je samo običan administrator kasno probuđenog Unijinog instinkta za samoodržanjem.

Iznutra gledano, evropska Srbija je komunistička, Titova i Miloševićeva žrtva; aktuelno ona je žrtva revolucionarno-anarhističkog duha koji se u stilu što gore to bolje valja ulicama – ali sve su to stvari na koje EU nema direktnog političkog uticaja.

Razdirana centrifugalnom silom, EU objektivno nije u stanju da više ikome čini političke usluge.

Crna Gora je već vezana preko NATO saveza, tu za EU nema štete. Srbija je mala, demografski sve manja, geografski i ekonomski stoji čvrsto u Evropi; sklona Rusima, ali više emotivno i atmosferično nego u smislu radikalne politike koja bi je razdvojila od EU. Svejedno da li faktički ili u kompleksnom geostrateškom sklopu, Srbija je već deo Unije – samo bez prava glasa i uticaja. Ni tu za EU nema štete.

Četiri rane proširenja stoje otvorene na telu EU. Za petu Unija nema strpljenja, volje i namere. Barem kad je reč o stavu Pariza i Berlina, EU doživljava srpsko članstvo u terminima još jedne pogrešne odluke.

Srbija je sada dobila samo jedno poglavlje, zato što Velika Britanija izlazi i odnosi sva svoja poglavlja iz 1973, zato što Poljska, Baltik i Rumunija zloupotrebljavaju svoja poglavlja EU, zato što je Mađarska pogazila neka od svojih poglavlja, zato jer se Bugarska našla u poziciji da ucenjuje, a Hrvatska izborila za pravo da bude ignorisana, bez obzira na to šta napravi.

Srbija je našla u nezahvalnoj situaciji da se istovremeno bori sa političkim posledicama vlastite i tuđe krivice. To je strukturni kompleks sa potencijalom da aktivnu politiku Beograda pretvori u zbunjenu pasivnost.

Kuda ići? Pa tamo gde geografija vodi i istorija obavezuje. Mišljenje dela srpskog elektorata da se "ne ide tamo gde nas ne žele" ne dobacuje ni do obične utehe. Takav stav podrazumeva pretpostavku da su sve zemlje ulazile u EU motivisane verom u boljitak, a nisu – neke su ulazile jer ih je samo članstvo moglo spasiti od hirovitosti, zlovolje i malicioznosti EU.

Boris, ili šta sa praznom stolicom?

Dok su Britanci prošlog četvrtka glasali za nacionalni parlament, u Briselu se održavao zaključni godišnji samit Unije. Dok su Britanci bili posvećeni sebi, EU je bila posvećena klimatskim promenama.

U Londonu su pobedili "bregziteri", u Briselu Poljaci. Takav se utisak stiče nakon izveštaja sa skupa u Briselu, koji je završen dodeljivanjem prava Varšavi da se ne drži klimatske politike EU.

Svi, kako god prisiljeno i bez entuzijazma, na jednu stranu, Poljska na drugu. 

"Poljska trijumfuje, dobila klimatski rabat", komentariše austrijski dnevnik Prese.

Kome je od medijskih izveštača nemačkog govornog područja bilo previše te krnje simbolike, koncentrisao se na simboliku skoro mitskih dimenzija – praznu stolicu za okruglim stolom šefova država i vlada EU.

Britanski premijer Boris Džonson je u startu najavio da ne dolazi, zato što je njegovo prisustvo u Londonu neophodno. Za organizatore briselskog samita se postavilo pitanje – šta sa britanskom stolicom?

Pitanje je naravno protokolarno, ali ujedno i iskreno priznanje da je protokol brza, vidljiva produkcija politike simbola i mitova.

Šta sa stolicom za okruglim stolom – to je pitanje iz fundusa simboličke politike. 

Šta je za kralja Artura značilo kad mu se neko od vitezova ne bi pojavio za stolom? Ili je mrtav, ili se tajno sastaje sa kraljicom Ginevrom.

Šta je u ranoj hrišćanskoj i srednjovekovnoj umetnosti značio ikonografski motiv hetimasije, praznog trona? Čekanje na Isusov povratak.

Šta u popularnoj kulturi znači prazni presto? On je znak strahopoštovanja. Ko je gledao Tolkinovog "Gospodara prstenova", zna da je "kralj" Denetor samo upravitelj, stjuard, majordomus Minas Tirita, koji i fizički sedi na stolici ispod praznog trona.

Transferom iz mita u politiku, prazna stolica je sa sobom donela i nepoželjni smisao da nešto ne ide kako treba. Tako je na globalnom nivou moderne politike rođeno neformalno društvo za borbu protiv praznih stolica.

"Za novog predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela stvar je bila jasna: prazne stolice se neće tolerisati. Pre nego što su poznati rezultati britanskih izbora, ne sme se stvoriti simbolika da su Britanci već otišli. Neki su gajili nadu u drugačiji ishod, verovali čak i u ponavljanje referenduma o Bregzitu. Prazna britanska stolica bi samo nepotrebno provocirala. Umesto malodušnosti, tražili su se jedinstvo i harmonija" (austrijski Standard).

Za problem prazne stolice Brisel je našao kreativno rešenje: Borisova stolica je naprosto sklonjena, a druge raspoređene ležernije da se pokrije rupa/simbolička rana Bregzita na Unijinom telu. Na letu u nepoznato, predstavnici ostalih 27 članica su bez doplate odjednom prebačeni iz ekonomske u biznis klasu.

Špigl: "Guske su glasale za Božić"

Iako ne tako monumentalno kao ikonografija prazne stolice, i motiv guske se prominentno pojavljivao u kulturnoj istoriji. Krajem četvrtog veka su guske spasile Rim od keltske najezde, ali ne zadugo. Samo nekoliko godina kasnije su ćutale kad su Zapadni Goti pregazili Rim.

Iz istog vremena je i priča o Martinu, biskupu iz francuskog Tura, svecu koga slave i katolici i pravoslavni. Martin nije želeo odgovornost biskupske stolice, pa se sakrio u štalu, ali su guske tako gakale, da ga je crkvena delegacija lako pronašla.

Čitava današnja samostalna Hrvatska izrasla je iz mita o "guskama u magli", političkoj dijagnozi koju je Stjepan Radić koristio da opiše ulazak Hrvata u zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. U godinama 90/91. bila je to jedna od najčešćih političkih metafora u Zagrebu: "guske u magli", tehnički termin za sudbinu petorice poslanika Hrvatske seljačke stranke – Puniša Račić je trojicu ubio i dvojicu ranio u beogradskom parlamentu 1928. godine.

Guske, kaže jedna britanska poslovica, ne bi nikad glasale za Božić, jer taj dan poznaje samo pečene guske.

Špigl: "Kaže se, guske ne glasaju za Božić. U Velikoj Britaniji se prošlog četvrtka dogodilo upravo to, guske su glasale za guščje pečenje, a sad se nadaju da će se društvo za stolom na vreme odlučiti za vegetarijanski meni. Boris Džonson je trijumfalno pobedio. Poraženi su pristojnost, iskrenost i integritet. Kao novinar, Džonson je lagao čitaoce, kao premijer je lagao zemlju i kraljicu, kao šef partije je izbacivao svakog oponenta, kao premijer je ismevao i ponižavao parlament, medijima pretio konsekvencama, a glasačima obećao ptičje mleko. Ko ga na to podseti, tome odgovara novim lažima".

Ipak, Borisova pobeda je demokratski tako čista da joj se, osim laži, manipulacija, nacionalne megalomanije i šovinizma, ništa ne može zameriti.

To jest, ne bi se moglo zameriti kad bi Velika Britanija zaista napuštala EU. Ali London ima šanse da još najmanje dve godine u svojim rukama drži budućnost Unije, da dominira svim njenim agendama, da, slikovito rečeno, otme budućnost Unije i pretvori je u taoca Londona.

Kao što je poslednjih godinu dana Brisel bio blokiran zbog neodlučnog britanskog Bregzita, naredne dve godine će biti blokiran zbog neodlučnog stava Londona prema prelaznom periodu.

Recimo da ove sedmice britanski premijer bez problema progura ugovor o napuštanju EU i time zaista otvori put za 31. januar kao tačku fizičkog Bregzita. Pregovori o budućem statusu Velike Britanije na zajedničkom evropskom tržištu tada tek počinju, opet sa terminima koji će dramatično juriti jedan drugog.

Džonson će Veliku Britaniju uvesti u klasičinu dilemu svih nepromišljeno rasturenih brakova – neće se razvesti od EU, dok mu Sjedinjene Države ne obećaju brak, niti će dopustiti Uniji da se politički i ekonomski oporavi od gubitka, zato što onda razvod od evropskog stola, postelje i stolice gubi svaki smisao za London.

Na to dolaze i unutrašnji britanski problemi, kao što je najava novog referenduma škotske premijerke Nikole Sterdžen za samostalnost te pokrajine, ili promenjeni status Severne Irske, sa kojim se katolička zajednica neće pomiriti.

Boris Džonson izgleda kao premijer koji bi slao vojsku na Edinburg, Belfast i Londonderi. Englezima je to možda svejedno, ali Evropskoj uniji nije.

Posle Bregzit-čina, u kome EU nije imala vremena da se ozbiljno bavi bilo čime drugim, dolazi Bregzit-proces, u kome EU neće imati vremena da se ozbiljno bavi bilo čim drugim.

Četiri rane proširenja stoje otvorene na telu EU. Stisnuta neprijateljima u vlastitim redovima, Unija na dalja proširenja gleda kao na uvoz nove grupe neprijatelja.

broj komentara 21 pošalji komentar
(petak, 20. dec 2019, 21:45) - anonymous [neregistrovani]

V.B.

Ili sa konja na magarca,.....

(petak, 20. dec 2019, 18:52) - Nenad Ružić [neregistrovani]

Svaka čast na tekstu.

Izvanredna i istiinita analiza kako stoje stvari u EU. Na žalost i tačna analiza kako gledaju na Srbiju. Hvala na odlično napisanom tekstu koji vraća veru u novinarstvo i da postoje pravi analitičari.

(četvrtak, 19. dec 2019, 14:10) - anonymous [neregistrovani]

Re:Znanje i kritika

Mala ispravka, Eu se neće raspasti, ona se raspada. Polako, ali neumitno. To ne vidi samo onaj ko neće. Kao kad kuvate raka, u hladnu vodu, pa grejete, kad primeti, već je kasno.

(utorak, 17. dec 2019, 01:38) - Marko [neregistrovani]

Znanje i kritika

Smešno mi je kad na ovakve tekstove pročitam jednodimenzionalne komentare poput "šta ćemo u EU, raspašće se", "bolje nam je da uđemo" ili "ruski pamflet" ili bilo šta slično. Gospođu Knežević sam otkrio pre par godina preko teksta "Kad Zagreb izranja iz sna" i od tad čekam svaku nedelju da pročitam nešto novo. I njene analize nisu nešto što se čita ovlaš i na brzinu već su to tekstovi kojima se vredi vraćati. Nikad nisam osetio navijanje za jednu ili drugu stranu već samo argumentovanu kritiku i jedne i druge, što je u ostalom dužnost svakog građanina. Mislim (možda pogrešno) da se u praksi gospođa Knežević i ja ne bi složili oko nekih političkih pitanja, ali tim bolje jer neko ko misli kao ja me nikad ne bi podstakao na razmišljanje, dok me ovakve analize, dinamično pisane i pune referenci uvek pokrenu na preispitivanje. Pozdrav za vas Vesna, a RTS-u sugestija da uz autore tekstova napravi hiperlink preko koga bi lakše dolazili do svih pređašnjih.

(ponedeljak, 16. dec 2019, 15:34) - Тома-Трстеник [neregistrovani]

Борисе!!!

Борисе бори се и недај се!
Шта ћеш у тој Зајадници?

(ponedeljak, 16. dec 2019, 15:23) - Gusak [neregistrovani]

@autor

Nema problema. OCD mi nije dao mira, da sitnica ne kvari inace dobar tekst.

(ponedeljak, 16. dec 2019, 13:33) - Vesna Knezevic [neregistrovani]

Guske protiv Kelta

Postovani citaoce s primedbom o Keltima,
vi ste u pravu, potkrala mi se greska sa Keltima. Oni su napadali Rim daleko pre Hrista, bitka na Aliji je prema Titusu Liviju bila negde oko 390 BC. Nase guske su definitvno nekoliko vekova starije, sto me ustvari i ne cudi! Ali guske svetog Martina su na pravom mestu i vremenu, kao i Zapadni Goti koji su pregazili Rim anno domini 410. S tim da je Rim je tada bio provincija, posto je dvor vec ranije bio prebacen u Milano, a 402 u Ravenu. Zahvaljujem, uvek je uzivanje naici na nekoga koga interesuju iste stvari kao i mene, na primer dug zivot Antike u modernom dobu!

(ponedeljak, 16. dec 2019, 06:59) - Gusak [neregistrovani]

Ispravka

Ako me secanje dobro sluzi, napad Vizigota je bio nekoliko vekova posle napada Kelta, ne nekoliko godina. Pocetak 4. veka PNE, a ne kraj 4 veka.

(ponedeljak, 16. dec 2019, 01:11) - anonymous [neregistrovani]

Izbori su drugi referendum

Prazna stolica za okruglim stolom znaci za EU gubitak svake godine od 37 milijardi koje je Britanija davala svake godine kao obavezan doprinosEU.Svaka drzava EU mora da da godisnji doprinos.
Sada je EU svake godine u minusu 37 milijardi I mora negde da ih nadje da bi funkcionisala.Dok je Britanija dobra godisnje tih 37 milijardi

(ponedeljak, 16. dec 2019, 01:08) - Jasna [neregistrovani]

izbori su drugi referendum debata je trajala 3 godine od prvog

Pro EU partije u Britaniji Laburisti I Liberali su doziveli krah 3 godine od referendum koji su pokusali da sruse I uvedu zemlju u diktaturu.To levicari istoriski rade nista novo.3godine su lagali narod da ce ako se izadje gladovati umirati da nece ni brodovi ni avionic da ulaze I izlaze iz ni u Britaniju.Da ce se Nacionalni zdravstveni system koji je u Britaniji zaista za sve radio neradio bio beskucnik neplacas nista niti nesto dokazujej privatizovati od Trampa .Bla bla bla
Narod je lazove otkacio I ponovo na izborima glasao za izlazak