Dvadeset prvi vek – crno vreme za heroje

Živimo u demokratsko vreme. Gde su nestala ona vremena kad se zabranjivalo, prisluškivalo, proskribovalo... Tada su umetnici nalikovali herojima koji se sami, samo s mačem umetnosti u ruci, bore protiv zmajeva i mračnih društava tajnih službi.

Igra je bila jednostavna: umetnici su s promenljivom srećom tražili kavgu, a režim ih je, takođe s promenljivom srećom, zabranjivao. Kad se danas sve sabere, svi najvažniji disidenti istočne Evrope nadživeli su svoje opresivne režime i čak u dobrom zdravlju poživeli još desetine godina, iz čega se da naslutiti da im tokom godina borbe, život nije bio ozbiljno ugrožen. U međuvremenu došlo je novo vreme.

Ono se vidi svuda. U modi više nisu pojedinci, nego timovi. "Formula jedan" vozi se sa dva zaustavljanja i dva menjanja guma, zato da se ne bi trkali samo vozači, nego i timovi mehaničara. Najuspešniji menadžeri, u svom beskrajnom cinizmu, uveravaju zaposlene da u njihovom timu ne postoji autorstvo pojedinca, nego samo grupni potpis koji pobeđuje... Došlo je, dakle, crno vreme za heroje, pa nema više ni one "stare" umetnosti.

Nekad se znalo: umetnik ne pita za mišljenje svoju publiku kako će da stvara, a ona, sa svoje strane, ima pravo da ga zavoli ili odbaci. Danas je sve drugačije. Pisci i te kako pitaju za mišljenje svoju publiku, pa neretko preko stubaca novina nude nekoliko raspleta najnovijeg romana na glasanje. Već godinama su u modi "otvorene priče" koje omogućavaju domaštavnje, ili direktno ispisivanje sa čitalačke strane. Takvi klonovi zatim se objavljuju kao delo "pisca-čitalaca".

U muzici je stvar otišla i dalje. Dirigenti danas moraju da nalikuju političarima, jer su samosvest i samopoštovanje orkestarskih muzičara otišli toliko daleko, da je koncert neka vrsta nagodbe između zamisli dirigenta i orkestarskog tona.

Što se vizuelnih umetnosti tiče, tu je proces demokratizacije izgleda stigao do pravog receptivnog komunizma. Nema više slika, nema više skulptura. Konceptuala već više decenija zahteva aktivan odnos posetioca i gledaoca i živi ni na strani umetnika, ni na strani publike, nego jedino u neuhvatljivom prostoru interakcije...

U redu, ako je i odvojena od realnosti, umetnost ne treba da bude slepa i gluva. Velika istorija hermetične umetnosti ne postoji, ali... Ali, umetnost vekovima ima strukturu koja se ne zasniva na otvorenoj negona zatvorenoj formi (da se ne kaže baš cikličnoj).

Do ovoga je došlo najpre zato što se pred našim očima svakodnevno odvija jedna otvorena forma koja se zove život, pa umetnost ima najdublju potrebu da napravi jedan "održivi" izdvojeni i usaglašeni zatvoreni svet. Svaki takav svet bio je jedinstven i prirodno srastao s pojedincem koji mu je davao lični pečat, pa se danas tako govori o Kafkinom svetu, Džojsovom svetu, Šagalovom svetu, Betovenovom svetu...

Ključno receptivno pitanje danas zato glasi: da li takav jedinstveni svet mogu da naprave mase, pa da tako svi zajedno "stignu do svoje avanture". Pozovimo u pomoć psihologiju i filozofiju. I jedna i druga disciplina kazaće nam da to nije moguće, jer nivo ljudske komunikacije nije sličan pčelinjem ili ptičjem. Da je drukčije, zajednica od sto ljudi mogla bi da napiše sto rečenica tako što će svaki od članova ispisati po jednu rečenicu a krajnji produkt od sto rečenica svih sto članova smatrati skupnim činom. No, reklo bi se da ovo nije moguće.

Šta onda raditi s "demokratskom umetnošću". Izgleda da je krajnje vreme, da se sve snage upru u negovanje demokratije u društvu, na čemu ne treba štedeti snage, ali i da se shvati da ljudska inovacija i intuicija moraju biti prepuštene same sebi. Na ovaj način napravile bi se sfere ljudskog delovanja gde demokratija nema alternative i zabrani gde ona ne treba ni da stupa.

Ipak, da li je i to moguće? Izgleda da ni to nije verovatno. Ljudska društva, recimo to špenglerovski, prolaze kroz etape. Dvadeseti vek video je autorsku umetnost i svu silu zabrane koja ju je pratila.

Dvadeset prvi vek je vreme entropične umetnosti bez ikakvih zabrana. Šta nam sledi. Pa naravno, novi tirani koji će zabranama napraviti novu veliku umetnost.

Nije "dobro da bolje ne može biti"; nije "loše da lošije ne može biti", nego je "glupo da gluplje ne može biti".

broj komentara 2 pošalji komentar
(sreda, 11. dec 2019, 14:15) - anonymous [neregistrovani]

И ја волем бајке

Живимо у демократско време. Где су нестала она времена кад се забрањивало, прислушкивало, проскрибовало...

(ponedeljak, 09. dec 2019, 16:07) - anonymous [neregistrovani]

Gatalica jedini i pravi klasik

Zanimljivo bi bilo procitati ovaj tekst za 50 godina. Po mom skromnom misljenju vi cete biti jedini pisac koga ce ljudi citati i tada i nakon toga jer pisete sa toplinom i uzvisenim stilom o zivotnim i istorijskim zgodama i nezgodama.