Чудесни преображај хора под палицом једног сасвим посебног диригента

Пре неки дан је на овом интернетском месту објављен текст наше Драгане Пантић у коме је дотакла једно од сасвим посебних места музичког стварања: диригентску фигуру, која као патер фамилијас брине о читавом оркестру и замисао композитора преводи у звук.

Нека зато буде дозвољено једном писцу, аутору овог текста, неоптерећеном превеликим музиколошким знањем али донекле обдареном музикалношћу и гласом, да се присети једног таквог момента из своје хорске праксе када се магија великог диригента објавила пред нама и променила простор у ком смо музицирали, па и читав живот који ће уследити после тог незаборавног момента.

Било је пролеће 1988. године у Београду. Иза мене је већ био хорски стаж тенора у хору ОКУД „Иво Лола Рибар”; у тај сам хор са још неколицином тенора и девојака алтова ушао јануара 1981, прешавши тако, групно, из једног малог новобеоградског хора који се потом угасио.

У „Лоли” нас је дочекао ансамбл који је управо доживљавао своје звездане тренутке: тек што их је, наиме, после десетогодишњег вођења током којег је са њима стигао до Кине, напустио велики диригент Иво Дражинић, отишавши у Дубровник да почне да води тамошњи Градски оркестар.

Дражинић је певање „Лоле” поставио на апсолутно професионалне висине, што могу да ураде само велики диригенти.

По свом одласку, у хору је као диригенте оставио двојицу својих ученика: Милована Панчића и Мишу Николића, обојицу у том тренутку студенте дириговања на београдској Музичкој академији.

Они су добро следили његов диригентски наук, посебно у области узимања даха које је кад је у питању хор моћно изражајно средство. 

Иво Дражинић, дипломац београдске Музичке академије, водио је Градски оркестар Дубровника и хор Либертас, који је основао доласком у тај град, до 1991, и још кратко 1997.

Када сам га упознао, пролећа 1982. у Дубровнику, пуно смо седели по кафићима и ручавали заједно.

Много је волео што сам му слободно пришао после пробе оркестра на Кармену.

„Мислио сам да си неки турист, а оно ти Лолинац. ‘Ајмо на пиће".

У једном тренутку, седећи у башти кафеа на Страдуну, рекао ми је: „Није мени овде баш сасвим лагодно, ја сам ти, знаш, Југословен".

Зачуђено сам питао: „Па зар нисмо сви?" Само ме је погледао и оћутао одговор.

Био сам млад, није ми било јасно шта маестро хоће да каже. Деведесетих ми је постало јасно.

За мене је епоха „Лоле” трајала до 1983, када су ме животни путеви одвели даље од хорских практикабала.

Потом је прошло пет година до тренутка када ме је, тог пролећа 1988, на улици срео пријатељ кога је живот оставио на тим практикаблима у часу кад сам ја са њих сишао.

Лежерно ме је обавестио да се „Лола” спрема за Француску, Лион, да у тамошњој опери појача постојећи малобројни хор који ће тог лета, у античком амфитеатру из 1. века нове ере, на брду званом Фурвије, са тамошњим оркестром и гостујућим солистима, у великој продукцији, певати Вердијеву Аиду.

„Треба нам тенора", рекао је он. Ех, тенора увек треба, знамо то. Саобраћај је тутњао око нас.

Било је рано пролеће, и крошње платана у Македонској су дисале пуним плућима. „Кад се иде у Француску?", упитао сам на крају.

У том тренутку диригент „Лоле” био је Станко Шепић, и пробе су биле свакодневне.

Аида је, са своја четири чина, једна од најдужих опера у читавој оперској литератури (не рачунамо ту Вагнера и његове целодневне перформансе), а посла за хор има толико да је партитура само са хорским деоницама била дебела као Моцартове симфоније.

Времена није било довољно, и „Лола” је тог јуна у Француску кренуо недовољно упеван.

Знали смо, нас шездесетак, у тренутку док смо на београдској Железничкој станици у Савском амфитеатру улазили у воз за Лион, знали смо, дакле, нотни текст; али нотни текст још увек није музика.

Музика постоји између нота, она је у немерљивом простору између свирачевих јагодица и крвотока, негде између певачевих гласних жица и најближе срчане преткоморе.

У Француској нас је дочекао професионални оперски хор, састављен од прилично младих певача и певачица, радознао у погледу чињенице да у њихове редове долази шездесет младића и девојака из једне за њих егзотичне државе као што је Југославија.

Истоветна радозналост завладала је и међу нама, јасно. (Да рашчистимо дилему: до овог ангажмана је дошло услед тога што је буџет лионске опере био ограничен, а на диригента из Њујорка, солисте из читаве Европе, велику сценографију амфитеатра који прима 10.000 људи и остале трошкове отишла је већина новца.

Ваљало је наћи добар али јефтин хор. И тада се неко из продукције сетио неког хорског такмичења од пре више година на коме је чуо тај бриљантни југословенски хор под вођством једног изузетног диригента. Организатори су позвали Београд без даљег двоумљења).

Gran finale secondo

Пробе су почеле следећег дана, и тако смо сазнали: наш диригент, натурализовани Рус са боравиштем у Њујорку Семјон Бичкоф није ту, он ће нам се придружити у следећој недељи, после чега ће радити с нама још недељу дана, па представе почињу у трећој недељи јуна.

Пред нас је за пулт стао млади асистент (али не Гинтер Вагнер, шеф хора лионске опере; http://www.fourviereunehistoire.fr/Aida-1988.html он ће имати своју улогу касније).

Пред нас је, дакле, стао мршави момчић који чак није користио ни диригентску палицу него зелену графитну оловку са црвеном гумицом на крају. Седео је на ниској столици док је дириговао, полако подижући и спуштајући руке, у равномерним кретњама.

Певали смо тешко гласове као што се вуку ноге кад се корача по блату. Никако није ишло, ни следећег, ни дана после следећег.

Све то што смо у Београду прилично добро знали, сада је звучало као песма пијаних аматера.

Корепетитор за клавиром је солидно свирао, левом руком је верно дочаравао покрете оркестра, али није ишло. Дечко са зеленом оловком је куцкао њоме по пулту и тихо нам давао нека упутства. Слабо смо га чули. И тако је прошла прва недеља.

И тада је дошао наш тренутак истине; у Лион је стигао Семјон Бичкоф, и то је сад постало неумитно: неупевани и раштимовани мораћемо да станемо пред правог диригента и да се суочимо са осрамоћењем.

Прогутали смо кнедлу, свих нас шездесет, и ушли у једну од већих сала лионске опере где нас је чекао - читав оркестар. Све: виолине чела тимпани хорне флауте фаготи... са све фанфарама за Тријумфални марш! Стотинак музичара и нас стотинак певача, Београђана и Лионеза. Такав ансамбл се ретко виђа.

А ту су, да заокруже нашу драму, и солисти: Рус Владимир Попов, тенор, који пева Радамеса, Бугарка Стефка Евстатијева, сопран - Аида, Пољак Ромуалд Тесаровиц, бас, који пева Рамфиса, врховног свештеника древног Египта...

Мукотрпно смо се попели на практикабле и у нервозној тишини дочекали тренутак када се из те мале просторије појавио коврџави весели човек у касним тридесетим, широког осмеха и пуних усана, са палицом у руци. 

Поздравио нас је на енглеском; његов руски акценат у њујоршком говору звучао је шармантно.

Пробили смо лед, али... ваљало је певати. Бичкоф је отворио партитуру опере, насмешио се и рекао: „Извешћемо Gran finale secondo".

Облио нас је зној: велики финале Другог чина. Радамесов повратак из рата. Фанфаре у тријумфалном маршу. И на завршетку тај паклени presto, најбржи темпо у музици. Ово је наш крај, нећемо преживети.

Момчић са зеленом оловком је дрхтао на столици уз зид. Био је блед. Али узмака није било: прешли смо хиљаду и по километара да бисмо певали, и - певаћемо.

Диригент Бичкоф је куцнуо палицом о пулт. Шездесет уплашених младића и девојака из једне егзотичне земље узело је дах.

И тада се догодила магија: маестро је подигао палицу, оцртао њеним врхом хитар круг у ваздуху, и далеко испружио руку унапред, ту је застао за ону кратку, немерљиву синкопу, разрогачених очију, као да продире у нас тим погледом, и оштро, резолутно, подигао танки врх палице на горе.

Укратко: запевали смо. Ту, одмах, тог тренутка. Хоћу да кажем стварно смо запевали. Пуним гласовима, сигурно, без двоумљења у погледу тога да ли ћемо завршити тај величанствени став. Музика је овладала простором, сви смо стопили наше инструменте у један (јер, све то, и те хорне и виолине и виoлончела и контрабаси и пиколо флауте па на крају крајева и те фанфаре, као и наши гласови и гласови солиста, и страшни бас Ромуалда Тесаровица и рески тенор Владимира Попова и нежни, страсни сопран Стефке Евстатијеве, и наших сто младих гласова, све су то инструменти који, под руком вештог диригента, дишу као један).

O terra, addio

И онда смо, у суботу 18. јуна 1988, тог топлог лионског лета, изашли на позорницу античког амфитеатра на брду Фурвије на коме је настао римски Лугдунум, и пред публиком узели тај први дах.

Ми хористи, Југословени и Французи, имали смо по три костима, јер Аида подразумева три улоге хора: били смо Popolo (Народ), Ministri e capitani (Војни великодостојници) и Sacerdoti (Свештеници); (свештенике су певали само мушкарци, у старом Египту није било жена свештеника).

У подземним катакомбама амфитеатра пресвлачили смо се журно (било је током три сата опере бар шест пресвлачења) док су инспицијенти трчкарали између нас и подсећали нас на време изласка на бину.

Није нам то било потребно: кроз мале звучнике спроведене низ камене зидове старог здања слушали смо ток опере горе и увек смо, сада већ веома добро упевани, знали када ће доћи наш час. 

Моћно смо звучали, и Семјон Бичкоф је, на том огромном простору, својим рукама обухватао све.

Ромуалд Тесаровиц је застрашујућим басом отпевао сцену суђења када Рамфис трипут пита Радамеса „Јеси ли издајник?" а Радамес ћути, да би Тесаровиц, тоном дубоким и мрачним као смртна пресуда, објавио: Traitor. Издајник. И чули смо Аидин плач, и гледали, обучени у костиме свештеника, стојећи у доњим лагумима амфитеатра, певајући из доњег света, како Аиду и Радамеса затварају у гробницу, и слушали њихов опроштајни дует, O terra, addio, addio valle di pianti (Збогом свете, ти, долино суза), и чули Амнерис како над њима оплакује њихову смрт и каје се због своје улоге у тој смрти, док је Гинтер Вагнер, шеф лионског хора, стојећи на некаквој гајби од пива, зурећи у мали црно-бели монитор на коме је гледао Бичкофа горе на великој бини, дириговао нама подземним певачима који смо, док је Амнерис последњи пут молила божанства да Аиди и Радамесу подаре вечни мир (Pace t'imploro), у њене сузе, тихо, најтише што је могуће, piano pianissimo possibile, певали последње ноте опере: име врховног божанства, свемогућег Фта (Immenso Ftha). 

И кад се данас сетим тог лета и тих слављеничких труба у тријумфалном маршу Радамесовог победоносног повратка из рата, не могу да заборавим неколико ствари: да сам био боље нашминкан и од Радамеса и од египатског фараона, што је, не без одређене љубоморе од стране осталих мушких учесника продукције укључујући солисте, било примећено; да смо другу представу дали 21. јуна, на Светски дан музике и да је те ноћи цео Лион, са музичким бинама по читавом граду личио на Рио де Жанеиро, да се неуморно свирало и да до јутра нисмо скидали шминку и да се по баштама у центру пило врло добро вино и да ништа нисмо плаћали; да сам у том граду први и за сада последњи пут осетио како се мој језик полако удаљава од мене, јер сам време посвећивао углавном разговорима са Францускињама и Французима; да је Вердијева Аида од тада остала мој лични печат који носим по свету, и који остаје основни тоналитет мог поимања Велике Музике; и да сам напокон, у једном непоновљивом тренутку музичке инвенције, био учесник чуда у коме се један шкрипав хор под руком сасвим посебног човека и диригента преобразио у најскладнији музички организам, чији хармонски склоп до данас не престаје да одјекује мојим унутрашњим бићем.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(среда, 27. мај 2020, 05:39) - Сара [нерегистровани]

Браво



Диван текст, хвала Бојане!

(недеља, 24. мај 2020, 18:52) - Jasna [нерегистровани]

Souvenirs, souvenirs

Драго ми је да сам била део те прелепе авантуре. Семион Бишкоф је после тога почео каријеру у Француској као диригент Orchestre de Paris. Бојане хвала на детаљном и топлом сећању. Заиста лепо подсећање.

(недеља, 24. мај 2020, 16:49) - anonymous [нерегистровани]

Катарза

Узлет од плотског до тајне стварања уметничког дела може да доживи само онај ко има поетски кључ за отварање Апсолута. У овом случају то је аутор текста који трагом маестра открива флуд који лепрша између нота. Тајну опере...

(субота, 23. мај 2020, 12:18) - горица [нерегистровани]

браво

диван текст, а шминка за насловну страну