Антропоцен: доба новог изумирања

Да ли је биолошка разноврсност на Земљи доживела свој максимум? Пружамо увид у то како научници са Станфорда гледају на будућност биодиверзитета.

Плава планета буја од живота. Корални гребени и кишне шуме, као представници биодиверзитета на Земљи, сведоче о добу његовог врхунца у историји планете. Никада нас није било више.

Ипак, док представу живо изводе небројени учесници, иза кулиса се крије мање оптимистични обрт. Без већих изненађења, главну улогу ће у овоме одиграти – човек.

Стопа нестајања

Од 1500. године, 322 врсте копнених кичмењака нестале су са лица Земље, док популације преосталих врста показују просечан пад од 25 одсто.

Ситуација није боља ни код бескичмењака, где 67 одсто посматраних популација такође нестаје великом брзином.

Велике животиње које чине мегафауну и укључују слонове, носороге, поларне медведе и бројне друге врсте широм света, суочене су са највећим ризиком од изумирања. Та појава се савршено уклапа у калупе претходних масовних изумирања.

Популације великих животиња расту спорије и генерално имају малобројније потомство. С друге стране, њихова величина их чини веома пожељним метама за ловце.

Уколико би изумрле, то би уздрмало не само стабилност осталих врста већ би драматично утицало и на човека.

Забележен је и узнемирујући тренд у нестајању бескичмењака. У последњих 35 година, људска популација се удвостручила, док је број бескичмењака, попут буба, лептира, паука и црва, мањи за 45 одсто.

Инсекти опрашују око 75 одсто усева на свету, што чини око десет одсто економске вредности светских залиха хране.

Они такође играју кључну улогу у процесу кружења хранљивих материја и распадања органске материје, што подстиче и помаже продуктивност екосистема. Нестајање ових врста би сасвим сигурно ставило огроман знак питања на будућност човечанства.

Човек као катализатор

Роберто Дирзо, професор биологије са Универзитета Станфорд, и његове колеге озбиљно су се посветили перспективи животињских врста које тренутно постоје у нашем екосистему.

Имајући у виду чињеницу да је током историје планете са ње нестало 98 одсто документованих врста, ситуација у којој се биодиверзитет налази можда не звучи забрињавајуће. Откад је настао живот на Земљи, планета је преживела неколико масовних изумирања и успешно се залечила и опоравила.

Последње међу њима одиграло се пре шездесет шест милиона година и однело је са собом три четвртине биљног и животињског света, укључујући и диносаурусе, те нас увело у еру кенозоика, доба сисара, у ком и данас живимо.

У последњих петсто четрдесет милиона година десило се укупно пет овако драматичних „догађаја“, који су са лица Земље „збрисали“ више од половине живог света.
Ипак, постоји једна суштинска разлика између претходних пет, и шестог изумирања, на чијем се прагу налазимо. Док су они били изазвани природним, планетарним процесима или катастрофалним ударом астероида, шесто масовно изумирање може бити последица искључиво – човековог деловања.

Жртве антропоцена

Мада га научна заједница још није званично одобрила, термин „антропоцен“ заузима све више простора у геолошкој хронологији. Скован је осамдесетих година прошлог века, а односи се на опсег људског утицаја на Земљин екосистем.

Другим речима, уколико комисија Геолошког друштва из Лондона уважи термин, антропоцен ће бити коришћен као име за епоху у којој је човек својом активношћу извршио огроман утицај на климу, биодиверзитет и, што је нарочито контроверзно, изумирање врста.

Почетак епохе ће највероватније бити доведен у везу са индустријском револуцијом, мада постоје становишта да га треба повезати са много ранијим догађајем, попут процвата пољопривреде у неолиту.

Много тога остаје непознато у погледу изумирања у антропоцену, каже професор Дирзо, и додаје да ти недостаци у знању ометају нашу способност да предвидимо његове утицаје.

„Јасно је, међутим, да је изумирање животињских врста свеприсутна компонента шестог планетарног масовног изумирања, као и главни покретач глобалних еколошких промена“, закључује.