Читај ми!

„Вук длаку мења...”

Најновија студија подржава идеју да је припитомљавање пресудно утицало на мозак паса и њихову способност да комуницирају са људима. Међутим, када говоримо о вуковима, наука само потврђује поједине народне мудрости.

Истраживачи су пријавили 44 штенета из програма Canine Companions for Independence за ново истраживање које се бави припитомљавањем паса. Штенад стара осам недеља показала су снажну приврженост људима физичком блискошћу, климањем главом и жељом за додиром.

Од раног доба пси надмашују вукове у интеракцији с људима и боље препознају њихове намере, чак и ако су били мање у контакту с њима, објавили су истраживачи 12. јула на порталу Current Biology. Резултат указује на то да је припитомљавање утицало на мозак паса и да је довело до тога да се код њих развије природна наклоност људима.

Истраживачи су упоредили како се понашају младунци вукова које су одгајали људи, а како младунци ретривера који су били само повремено изложени људима. Показало се да је тридесет пута већа вероватноћа да се штенци приближе непознатом човеку и пет пута већа вероватноћа да се приближе познатој особи. „Мислим да је ово досад најјаснији резултат у тој области проучавања паса", каже Клајв Вин са Државног универзитета у Аризони, који проучава понашање паса, али није био укључен у истраживање.

Младунци вукова природно су мање наклоњени људима него пси.

„Када бих ушла у простор са вучићима, сви бисамо отрчали у угао и сакрили се", рекла је Хана Саломонс, еволуциони антрополог са Универзитета Дјук. С временом је, каже та научница, већина почела да је игнорише, понашајући се као да је „комад намештаја". Пси су, међутим, много заинтересованији за интеракцију с људима, те на пример, прате особу на коју су упућени. Та њихова спремност на комуникацију може изгледати уобичајена, али је чак ни шимпанзе – блиски сродници људи – не показују.

Када се пред вукове постави одређени задатак, резултати су различити, што сугерише да вуковима треба комплекснија обука. Научници нису сигурни да ли се та способност паса да препознају намере људи и спонтано комуницирају с њима учи, или је, после најмање 14.000 година припитомљавања, постала урођена.

Да би то сазнали, Саломонсова и њене колеге усмерили су пажњу на вучиће, док су псићима ограничавали приступ људима. Данима након рођења, 37 вукова је имало сталну људску пажњу. Неговатељи су чак спавали међу гомилом вучића, на душецима на отвореном. У међувремену, 44 штенета ретривера остајало је са мајкама до осме недеље старости, уз кратке посете људи.

Истраживачи су затим изложили обе врсте младунаца познатим и непознатим људима и предметима. Њихово памћење тестирано је скривањем посластица. Истраживачки тим открио је да су вукови и пси слични када је реч о меморији и самоконтроли. Међутим, у задацима који укључују комуникацију са људима, пси су надмашили вукове. Остваривали су двоструко већи контакт очима, сусрећући људски поглед по четири секунде, у поређењу са вучићима, који су то чинили у просеку 1,47 секунди.

Пси интуитивно схватају људске гестове, закључују Саломонсова и њене колеге, подржавајући идеју да је припитомљавање пресудно утицало на псећи мозак када је реч о комуникацији са људима.