Проналазак фосилизованих меких органа старих 380 милиона година има колосалан значај за стручну заједницу, али и за читаво човечанство.

„Коришћењем нових метода, сада је омогућено да фосилима које налазимо можемо да посматрамо и њихову унутрашњу структуру без уништавања. То су технике попут рендгенског снимања. Користе се посебни зраци да би се могле видети три-де структуре и изглед унутрашње грађе ових фосила“, каже Вукашин Бјелица истраживач-сарадник на Биолошком факултету у Београду.

С друге стране, истиче Бјелица, на неки начин имамо прозор, један времеплов од 400 милиона година уназад да видимо како су те животиње изгледале, како се то све развијало.

„То је попут неког полароида замрзнутог у времену и ми смо га сад пронашли и можемо да кажемо: Аха, ово је било овако, овако се одвијао развој ових органа, ове животиње су живеле тако“, објашњава биолог.

Када се говори о фосилима, велики број људи обично мисли на велике кости диносауруса и сличне чврсте ствари.

„Мекани, односно унутрашњи органи веома се брзо распадају ако не постоје специфични услови који би одржали те органе неко време“, наводи Бјелица и додаје да је невероватно да су срце и други меки органи успели да остану сачувани 380 милиона година.

У области Гого у западној Аустралији, где је и пронађено фосилизовано срце, структура седмента је таква да омогућава одличну конзервацију.

„Кречњачке стене, хипоксична средина, то значи да нема довољно кисеоника за брз распад и такав случајан сет околности омогућио је не само да се пронађе овај фосил него 50 фосила са очуваним унутрашњим грађама“, наводи Бјелица и напомиње да је управо то научницима и омогућило да виде како је та животиња изгледала пре толико времена.

Када се говори о науци и еволуцији, како Бјелица напомиње, често се узимају здраво за готово неке ствари, а поготово то чине људи који нису верзирани у палеонтологији и биологији, што је и нормално.

„Пре више од 400 милиона година кичмењаци нису имали вилице, били су рибе без вилице. Настанком вилице долази до масовних промена у организму. Вилице су коришћене првенствено за респирацију. Видимо и код данашњих риба да оне покретима вилице увлаче воду, превлаче воду преко шкрга и самим тим долази до размене кисеоника“, каже Бјелица.

Према његовим речима, то је довело бројних промена.

„Те животиње, које су пре тога биле искључиво при дну и имале су ниске стопе метаболизма, сад су одједном повећавањем количине кисеоника у крви, оне почеле да буду предатори и имају нови развојни пут", објаснио је Вукашин Бјелица.